Izvor: Večernje novosti, 09.Mar.2013, 23:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Katarinu ne zanima civilizacija

Meni je ovde lepo. Sama sam izgradila svoju kućicu i svoj svet u kome me više niko i nikada neće povrediti. Ada Huja u Beogradu, donedavno javna gradska deponija, a od nedavno briga „Eko-zone“. Levo je Fabrika hartije, ispred dunavski rukavac, a desno uz asfaltni, uzak put - kućica od dasaka. Ispred se motaju kučići i mačak Mrgud, crn, zelenih očiju. U dvorištu stari ćupovi, šarene saksije, bokali, bakarne džezve... i drugi >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << detalji, kao iz kakve prodavnice retkosti. A Katarina Nemčević (48) našla je ovde svoj mir, pre dvadeset dve godine. - Sve sam ja to sama vukla, kućila se. Ekser, dasku po dasku, pa krov, ogradu... I ovaj odžak sama sam zidala i malterisala, kad sam kupila „smederevac“ - govori gotovo u dahu dok joj se vesela pseća družina, sa mačkom, trpa u krilo. Katarina je rodom iz Mačvanskog Bogatića. U šestoj godini je ostala bez majke. ONI SE VOLE, ČOVEČE - Mnogo su me u životu povređivali ljudi. Kad sam ih upoznala, odlučila sam se za društvo životinja. One su odanije, iskrenije, imaju više ljubavi. Vidite vi u kakvoj slozi žive moji psi i mačak Mrgud. Oni se vole, čoveče. Ližu rane jedni drugima. Ponekad me neko upita: Kako možeš sama? Odgovorim im: Ako sam sama, nisam usamljena. - Umrla je od leukemije, a nikom nije rekla da je bolovala. Bila je jaka žena. Valjda sam na nju povukla. Da trpim. Da ćutim... Ali sve ima svoju granicu. Otac Ivan otišao u Nemačku. Povukao posle i Katarinu. U Hanoveru je završila kuvarsko-poslastičarski zanat, ali se njime nikada nije bavila. - Zabolelo me je kada se otac oženio - seća se. - Maćeha me nije volela. Izdržala sam s njima osam meseci i iz inata sam ih napustila. Vratila se i udala u 17. za mog Zorana. Bio je godinu stariji od mene. Dobili smo, onako mladi, ćerku i sina. Voleli smo se, a radili ko crnci. Na tezgama, na kanisterima za naftu. Ma, kad si mlad i kad si u ljubavi, ništa nije teško. I kad je vreme teško. Bile su devedesete godine, vreme rata. Katarina kaže: - Možda nas je i takvo vreme oneljudilo, iščupalo sve iz nas, pa niko nikog ne vidi i ne gleda. Zoran je bio željan neiživljenog. Počeo i da lumpuje. - Ode, pa ga nema... nema. Jednom ga nije bilo četiri dana. Ja mislila: nestao je, jer su ljudi tada stvarno nestajali. Njega nema, deca tuguju. Pržim im palačinke, neće da jedu. Čujem ja: on bekrija sa društvom negde na splavu. Pošaljem Robija da ga dovede. Kad se vratio, ćerka od sreće u vrisak. Skoči mu u naručje. On grub. Sve mi je jasno. Kažem mu: „Idi, istuširaj se, pa u spavaću sobu“. Šta je očekivao, ne znam, ali ja sam mu rekla: „Sutra se razvodimo“. Misli on, prenoćiće moja ljutnja, pa ćemo ujutru iz početka. Ne, odluka je odluka. Ne daju kučići Katarini da priča. Skaču, skaču, ponekad zalaju na pridošlice. - Ljubomorni su, kao psi - zaustavlja sećanje. - Moj Zoran i ja godinu dana smo se vukli po centrima za socijalni rad, jer su deca bila maloletna. Na kraju, kažu nam tu u centru: „Dobro, ne možete zajedno, ali šta ćemo sa decom?“ On, taj moj muž, ovako je odgovorio: „Neka idu s njom“. Nož mi je u srce ubo. Voli li on nas? Je li nas je ikada voleo, kao mi njega? Ćerka je, ovako, sedela do vrata i čula šta je kazao. A ja sam čula kako je vrisnula. Nikada sa ocem nije više želela da se sretne. - Ma, kažem ja sebi, nećeš nam ti uništavati živote. Imam ja snage da budem i otac i majka. Podigla sam svoju decu, oni su sada svoji ljudi. Žive u inostranstvu. Javljaju mi se, stalno se javljaju. Učini se suza u oku Katarine Nemčević. Kaže tiho: - Taj vrisak iz Centra za socijalni rad još me boli. Odlučila sam da i ja izaberem svoj put i svoj život. On se u međuvremenu oženio, a ja se opredelila da živim ovde, gde niko živi ne bi. Ne interesuje me ni civilizacija, ni ljudi. Životinje su danas bolje od nekih ljudi. Ovde sam lečila i izlečila rane: detinjstva, mladosti, prve zrelosti. Ali još mislim na taj rastanak. Uveče kažem sebi: zacelićeš ti, Neno, sve. I niko više neće da te povređuje. Vetar s Dunava osušio je Katarinino lice. - Imam na reci čamac, ali je još blato, pa nećemo moći da mu priđemo. Kakva je to sloboda kada se otisneš na talasima. Ma divota. Više uživam nego što ribarim. Tolstolobici, ovoliki, kupaju se. Ja ih gledam, zamahnem veslima i zapevam: „Moj golube, kud si odleteo“.

Nastavak na Večernje novosti...