Izvor: BKTV News, 17.Feb.2014, 13:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imunitet psihe: Zašto ljudi “pucaju”?
Iz dana u dan novinski stupci „crnih hronika“ pune se sve bizarnijim zločinima. Na dojavu komšija da iz stana u centru grada Ade dopire buka i galama tokom jedne kobne noći policija je zatekla beživotno telo muškarca starog 58 godina. Sumnja se da je u pitanju ubistvo, a policija je privela njegova dva prijatelja sa kojima se žrtva često družila uz piće…
Nakon tuče u kafani „Estrada“ u Velikim Crljenima kod Lazarevca >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << 29-godišnji muškarac ubio je iz pištolja devet godina starijeg sugrađanina. Tokom psihološke procene priznao je ekspertima da je „morao da bira između toga da li će on ubiti ili će biti ubijen“. Dakle, u trenutku ubistva nije bio u stanju neuračunljivosti. I još jedan incident, koji nije zabeležila štampa, dogodio se u Domu zdravlja Zemun. U mirnoj čekaonici za preglede kod lekara opšte prakse nedavno su se potukla dva pacijenta starosti oko četrdeset godina samo zato što se jedan od njih nije dovoljno pomerio da drugi sedne na upražnjenu stolicu. Rasprava je začinjena pesničenjem.
Psiholozi kažu da je agresivnost osobina ličnosti, da je postojana, ali da nije trajna osobina, i da se reorganizacijom ona može menjati. Uobičajeno se može očekivati da je agresivnost naboj okrenut u polje prema drugim ličnostima, stvarima ili idejama, ali se često javlja njegova inverzija i povraćaj u sam organizam koji je nosilac agresivnosti. To je poseban vid agresivnosti, koji podrazumeva i posebnu crtu ličnosti, sa preusmeravanjem agresije u sopstveno telo i mogućim udešavanjem čestih samokažnjavanja. Svakome se sticajem okolnosti može desti neko samoozleđivanje, ali ako neko, poput ratnog veterana Nebojše Milenkovića odseče sebi prst na ruci tokom štrajka glađu u Valjevu zbog neisplaćenih ratnih dnevnica i nerešavanja statusa boraca, onda je u pitanju akt samoagresije.
Nema sumnje da loši životni uslovi ostavljaju kobne posledice po zdravlje i opstanak građana Srbije. Sposobnost tolerancije na frustraciju, odnosno „imunitet psihe“, predstavlja osnov naše otpornosti na osujećenja i prepreke sa kojima se svakodnevno, u većoj ili manjoj meri, susrećemo. Međutim, ne poseduju svi ljudi tu vrstu imuniteta. Statistika nam pokazuje da je u našoj zemlji svaki deseti građanin apsolutno siromašan, dok jedan odsto bukvalno nema šta da jede. Prema zvaničnoj statistici centra za socijačni rad, prošle godine čak 102.662 dece odrasta u porodicama koje bukvalno ne znaju da li će sutra imati za hleb i mleko. U bedi živi i 70 odsto invalida, ali i 300 hiljada starih. Nemaština često dovodi ljude do „pucanja“.
Mnogi svoj lažni spas pronalaze u alkoholu, lekovima za smirenje, narkoticima, ali i igrama na sreću i kriminalu. Naravno da siromaštvo nije jedini razlog smanjenja „imuniteta psihe“ kod ljudi. Koren svih furstarcija treba tražiti u vidu svakovrsnog nezadovoljstva ljudi koje se ispoljava u porodici, u školi, na poslu, na sportskim takmičenjima, na ulici, u autobusu, u čekaonicama. Na sve ovo postavlja se pitanje da li je država u stanju da odgovori socijalnim potrebama građana i da li upravo nezadovoljstvo životnim standardom proporcijalno raste sa agresivnošću koja stvara osećaj opšte nesigurnosti u vreme predizborne groznice?
Predrag Prokopljević
Tweet
