Izvor: Politika, 29.Maj.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri kategorije protesta glađu
Oni koji štrajkuju glađu spremni su da idu do kraja, oni koji odbijaju da uzmu hranu nemaju nikakvu nameru da se povrede
Neki postupaju po šihtama. Drugi počnu pa posle dan-dva odustanu. Treći kažu da će nastaviti do smrti.
Štrajk glađu je protest na koji se odlučuju ljudi od zatočenih iranskih filmadžija preko azerbejdžanskih novinara do ruskih majki. Ali, ovi štrajkovi pojavljuju se u mnogo više pojavnih oblika nego što bi neko mogao da očekuje.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Grupa azerbejdžanskih novinara nedavno je održala jednodnevni „simbolični štrajk glađu“ u Bakuu u pokušaju da privuče pažnju na apele zatvorene koleginice Ejnule Fatulajev.
Ganimat Zahid, urednik nezavisnog dnevnika „Azadlik“, kaže Radiju slobodna Evropa da je svestan da tako kratak štrajk nije dovoljan da Fatulajevu oslobodi, ali da on i njegove kolege protest vide kao način da privuku pažnju na njen slučaj.
Grupa od 20 novinara je 21. april provela štrajkujući u svojim redakcijama. Zahid kaže da se pridržavao sva 24 sata i da pretpostavlja da su se tako ponašali i drugi.
U protestu su im se pridružili ljudi koji su se okupili pred ambasadama Azerbejdžana u Londonu i Parizu.
„Bio je to simboličan gest podrške. Svesni smo da jednodnevnim štrajkom nećemo dobiti rezultat. Ukoliko se štrajk glađu sa političkim zahtevima produži na 10–15 dana onda može da privuče pažnju javnosti“, kaže Zahid.
On istovremeno podseća da ni štrajk od 17 dana 2006, održan kako bi se vlasti sprečile da preuzmu njegovu redakciju, nije uspeo. Štrajk se prekinuo kada je Zahid pao u komu, a vlasti su ipak uzele njegov poslovni prostor i preselile „Azadlik“ u drugu zgradu.
Najpoznatiji štrajkovi glađu uključuju onaj zatvorenog pripadnika Irske republikanske armije Bobija Sendsa koji je, zajedno sa devet drugih zatvorenika, 1981. štrajkovao 66 dana, sve do smrti.
Mahatma Gandi, američke sifražetkinje ili politički zatočenici u Turskoj štrajkovali su glađu osamdesetih godina prošlog veka, a nedavno se, kako bi ukazao na svoju sudbinu, na dug štrajk odlučio jedan zatvoreni kubanski disident.
Takvih dugih štrajkova sve je manje jer se u pokušaju da izbore neke promene sve više ljudi opredeljuje za manje intenzivna gladovanja, procenjuje Ernan Rejes, ekspert za štrajkove glađu, koji na pitanju zdravlja zatvorenika radi u Međunarodnom komitetu Crvenog krsta.
Rejes, koji sada boravi u Kini, kaže da je osnovna razlika između onih koji štrajkuju glađu i onih koji odbijaju da uzmu hranu u tome što ovi prvi glad koriste kao poslednje sredstvo najavljujući da su za svoju stvar spremni da idu do kraja.
Oni koji odbijaju da uzmu hranu, s druge strane, kreću se u kategoriji od zatvorenika koji dan, dva odbijaju da uzimaju hranu jer su ljuti zbog nečeg trivijalnog, poput promene ćelije, do onih koji mogu nedeljama da gladuju ali od početka nisu spremni da rizikuju dugoročne štete po sopstveno zdravlje.
„Ovi koji odbijaju hranu nemaju ni najmanju nameru da se povrede. Oni preskoče nekoliko obroka, mogu da se ne hrane čitavu nedelju, ali pravi cilj im je da od sebe naprave mučenika, stvore što je moguće veću gužvu, izvuku ljude da galame“, kaže Rejes. „Nemaju nikakvu nameru da idu putem Bobija Sendsa.“
Konačno, postoji i kategorija simboličnog, rotacionog gladovanja, za koje Rejes kaže da je u porastu jer su ljudi uvideli da za svoju stvar mogu da privuku pažnju javnosti uz minimalno žrtvovanje.
„Imamo stotine takvih slučajeva. Preskočim doručak, ti preskočiš ručak, vaš kolega preskoči... To su prevare, to nisu štrajkovi glađu“, kaže Rejes.
Nekih 36.000 Amerikanaca odazvalo se prošlog meseca pozivu bivšeg ambasadora Tonija Hala i muzičara Mobija i održalo lančani „post“ od 28 dana u znak protesta zbog budžetskih kresanja koje su predložili republikanci.
Dok Hal zaista nije jeo 28 dana – iako je pio đus sa vodom – ostalih 28.000 imalo je tri opcije: mogli su da se mole za one koji bi bili ugroženi budžetskim stezanjem, mogli su da potrošnju hrane svedu na dva dolara dnevno ili da gladuju tako što bi svakog dana preskočili jedan obrok, uzdržavali se od prave hrane jednom nedeljno ili živeli samo na tečnosti.
Mnogo očajnijima pravi štrajk glađu i dalje je poslednje rešenje pa, povremeno, uspeju da ostvare svoje ciljeve. Hiljade zatočenika po zatvorima širom Kirgizije počelo je štrajk glađu 25. marta, a posle pet dana stigli su predstavnici vlade i nevladinih organizacija i predložili reforme.
Supruga zatočenog iranskog filmskog reditelja i pisca Mohamada Nurizada saopštila je RSE da njen muž štrajkuje glađu duže od 40 dana protestujući protiv tužilaca i sudija koji ignorišu njegove žalbe da ga istražitelji napadaju a sudija verbalno vređa njegovu porodicu.
Supruga, Fatima Maleki, kaže da vlasti nisu reagovale i da je zabrinuta za muževljevo zdravlje jer je i pre štrajka imao problema sa bubrezima, kožom i zubima.
„Nažalost, nema reakcija. Nije bilo poziva, ništa“, kaže Fatima Maleki.
objavljeno: 30.05.2011.
