Izvor: Press, 19.Avg.2015, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štrajkom glađu do ostvarenja ciljeva
Štrajk glađu, drastičan protest na koji se odlučuju ljudi iz različitih društvenih slojeva, a koji se najčešće vezuje za neki vid političke borbe, kroz istoriju su koristile mnoge političke ličnosti, zatvorenici, otpušteni radnici, veterani, invalidi.
Aktivista Irske republikanske armije (IRA) Bobi Sands umro je u >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << britanskom zatočeništvu maja 1981. pošto je 66 dana odbijao hranu. I nije bio usamljen u tom načinu borbe za svoja prava, jer je iste godine, tokom protesta Iraca u zatvoru Mejz, u Belfastu, protiv britanskih vlasti, za sedam meseci umrlo 10 zatvorenika. Ličnost koja je verovatno najpoznatija po principijelnom odbijanju hrane kako bi izvršio politički pritisak je Mahatma Gandi. Štrajk glađu primenjivao je ne samo protiv Britanaca, odnosno kolonijalnih vlasti u Indiji, nego i s ciljem da izvrši pritisak na svoje sunarodnike, kako bi se zaustavili masovni međuverski nemiri. Palestinci Taer Halahleh i Bilal Diab prekinuli su juna 2012. štrajk glađu koji je trajao čak 79 dana i to je, koliko je poznato, najduži zabeleženi štrajk glađu, za koji je bilo inicijativa da bude evidentiran u Ginisovoj knjizi rekorda. Oni su tražili da se prekine izolacije palestinskih zatočenika u izraelskim zatvorima. I istaknute ličnosti u Srbiji štrajkovale su glađu, a najnoviji je slučaj Olivera Ivanovića, koji u zatvoru u Kosovskoj Mitrovici pokušava da se na taj način izbori za pravo da se brani sa slobode, jer je u pritvoru još od januara prošle godine. Odbijanje hrane, kao način političke borbe, neretko je korišćen i u Srbiji, a u više navrata takav metod je koristio lider radikala Vojislav Šešelj, još kao zatočenik u Zenici, gde je osamdesetih godina prošlog veka proveo 22 meseca, od čega čak šest meseci u samici. Ponovio je takav protest i novembra 2006. u pritvorskoj jedinici Tribunala u Hagu, odbijajući hranu i lekove, tražeći da se samostalno brani i sastaje sa suprugom bez ograničenja. Aprila 2011. na štrajk glađu odlučio se tadašnji lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, nastojeći da izvrši pritisak na tadašnji režim kako bi bili raspisani izbori. U zatvoru je štajkovao glađu i predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, početkom jula 1993. godine, nakon što je bračni par Drašković uhapšen tokom uličnih protesta. U znak solidarnosti štrajk su tada objavili i poslanici SPO-a, kao i marta 1991. kada im se, prema pojedinim izvorima, pridružio i Dragoljub Mićunović, tadašnji predsednik Demokratske stranke. Poslanici opozicionih stranaka objavili su štrajk glađu i u sklopu protesta 1996. i 1997. godine. Na taj način protestovao je i vladika mileševski Filaret tokom avgusta 2007, pošto mu vlasti Crne Gore nisu dozvoljavale ulazak u deo njegove eparhije na njihovoj teritoriji. Posle 12 dana štrajka tamošnje vlasti su popustile. Od zatočenika u bivšoj Jugoslaviji, zna se da je u više navrata u zatočenistvu štrajkovao glađu jugoslovenski disident Mihajlo Mihajlov. Štrajkovali su glađu i osuđenici pripadnici takozvane "Barske grupe". Verovatno najstariji zabeleženi štrajk glađu koji je doneo rezultate u socijalističkoj Jugoslaviji organizovan je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici 28. i 29. marta 1959. u čemu je učestvovalo 127 zatočenika, većinom nekadašnji pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba Mihailovića. Organizator je bio Đurica Đura Đurović, advokat i prevodilac, jedan od najistaknutijih ravnogorskih zatočenika koji je iz političkih razloga u zatvorima proveo duže od dve decenije. Vlasti ponekad štrajk glađu ometaju tako što prislino hrane štrajkače. Tako su nemački zatvorski lekari 1974. prisilno davali infuziju Ulrike Majnhof i članovima njene grupe Frakcija crvene armije. Slično su se ponele naše vlasti 1984. posle desetodnevnog štrajka glađu Vlade Mijanovića i Pavluška Imširovića, koji su bili osuđeni na "procesu šestorici".
