Izvor: Blic, 05.Okt.2010, 01:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slavili smo već 4. oktobra na kopovima

Polovina struje u Srbiji, svaki drugi kilovat, proizvede se od uglja iskopanog u Kolubari. Dakle, kad Kolubara ne radi, Srbija je u mraku, i zato je onaj štrajk pre deset godina toliko uzdrmao Miloševića, a danas je predmet tolikih podsećanja. Složilo se, tada, na ugljenokopima sve: beda života pod sankcijama, i beznađe u državi koju vode SPS i JUL, sve nervoznija policija, bahatija familija i prljaviji državni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mediji... i pobeda DOS na septembarskim izborima u Lazarevcu, čija se proslava 29. septembra pretvorila u obustavu rada.

Istina, tek tu i tamo provuku se i izjave da je, zapravo, za sve kriv višak poverenja u lidere opozicije u Beogradu, odnosno naivnost rudara. Tada su, kažu, u Beogradu lideri opozicije pričali kako će zaustaviti tramvaje, vozove, blokirati prestonicu, pa u Lazarevcu nisu hteli da zaostanu.

- Nas nekoliko iz DOS-a otišlo na površinske kopove, kod rudara koji su nam verovali, i tako je počeo štrajk - priseća se Aleksandar Karić, tada poslovođa na kopu.

Kroz Kolubaru prošli mnogi političari: Zoran Lučić

Tako je u pola sedam uveče tog 29. septembra počela istorija. Za sedam dana, do 5. oktobra, koliko je trajala obustava rada, „dok se ne prizna narodna volja i za predsednika ne bude proglašen Vojislav Koštunica”, kroz Kolubaru su prošli mnogi: policijski komandant Boško Buha, načelnik Generalštaba Pavković, opozicioni političari... Čović, Perišić, Koštunica nekoliko puta, a prvi Tadić.

Sa Buhom je pregovarao Zoran Lučić, jedini inženjer među štrajkačima, i član štaba protesta.

- Buha je - priča Lučić za „Blic” - odmah pitao: „Koliko oružja imate? Koliko je ljudi sa strane među rudarima?”, i kaže nam da za deset minuta napustimo kop. Mi ga ubedimo da sa nama uđe u kantinu da razgovaramo... Nisam video svojim očima, ali pričalo se da je među policajcima, bez oznaka čina, bio i general Obrad Stevanović. I da je on sprečio akciju policije i krvoproliće.

A sve je tih dana upućivalo na tragičan rasplet: vlast je isključila predajnike mobilne telefonije, glasine su se širile, sve crnja od crnje... državni mediji su najavljivali apokalipsu bez struje, naglašavalo se da će u bolnicama umirati bebe... jedino je Radio Lazarevac bio na strani štrajkača, ali ni oni nisu uvek znali šta se dešava. Malo-malo pa bi do jednih stigla vest da su drugi napadnuti. Ili uhapšeni, kao što se bio proneo glas kad je na kop stigao Pavković sa pratnjom.

- Uplašio sam se - priseća se Zoran Cvetanović - jer je oružja bilo sa obe strane, da se ne lažemo...

Te noći je Pavković rekao članovima štrajkačkog odbora: „Je l’ vi znate da sve mogu da vas spržim?”, a oni njemu: „Pa prži, srpski generale!”.

Nismo džabe krečili: Aleksandar Karić

- Naredne večeri, 4. oktobra, već se slutila pobeda. Na kopovima se slavilo, okupilo se nekoliko desetina hiljada ljudi iz Lazarevca, Lajkovca, Uba, Valjeva, Čačka, Beograda... Specijalci su se već bili povukli za Beograd - priča Aleksandar Karić.

On je, zajedno sa nekolicinom drugih organizatora štrajka i Čovićem i Tadićem, tada bio osumnjičen za „subverzivnu delatnost protiv države” i pretilo mu je hapšenje.

Sudija Nebojša Simeunović odbio je tada da izda nalog za njihovo hapšenje, a u decembru 2000. godine pronađen je mrtav u reci. Njegova smrt nikada nije razjašnjena. Sagovornici „Blica” se sa simpatijama sećaju i pokojnog Milivoja Stevanovića Trše, mesnog načelnika policije u vreme štrajka koji je odbio da naredi intervenciju protiv radnika.

Svi oni i danas misle da „nisu džabe krečili”, da je njihov štrajk bio neophodan jer je Miloševića trebalo rušiti na svaki način i po svaku cenu.

Isti ti sagovornici našeg lista, međutim, razilaze se u oceni da li se nova demokratska vlast Lazarevcu odužila na pravi način. Cvetanović smatra da je novim statutom Beograda grad potpuno obespravljen, dok Lučić i Karić veruju da je time Lazarevac potpuno izjednačen sa gradskim opštinama. Prvi je iz DSS, a druga dvojica su čelnici opštinskog DS.

I kad iz sale u direkciji rudnika, gde su razgovarali sa novinarima, krenu ka „staroj upravi”, baraci koja je bila sedište štrajkačkog odbora pre deset godina, da tamo poziraju fotografima, Cvetanović će nestati negde usput, izgovorivši se kasnije poslom.

Lučić i Karić će pred starom upravom konstatovati da DSS, eto, iako je bio na vlasti u Lazarevcu, nije postavio nikakvo obeležje koje bi podsećalo na slavne dane.

Kad je već nateran na simboliku, potpisnik ovog teksta ne može a da ne primeti da je u Lazarevcu sada na vlasti DS, ali da njegovi čelnici ništa nisu preduzeli da isprave propuste kolega iz DSS.

Prva godišnjica

Na prvu godišnjicu štrajka, 2001. godine, rudari su opet, nezadovoljni platama, obustavili rad. Ali tada su na drugoj strani imali demokratsku valst. Ostalo je zabeleženo na magnetofonskoj traci da je 2. oktobra Goran Novaković, ministar u Đinđićevoj vladi, sve oterao u p. m. rekavši: „Pa ajde da vidim taj štrajk!” U svojoj komunikaciji sa štrajkačima, prema tadašnjim novinskim izveštajima, takođe je pominjao bol u određenom organu za zahteve štrajkača, ali se posle nekoliko dana natezanja sve završilo kompromisom između rudara i Vlade.

Govorili su pre deset godina

- Izgradnje nema bez slobode, a slobode bez Slobo­dana Miloševića na čelu države.

Milutin Mrkonjić, „Glas javnosti” 18. 9. 2000.

Oni su (opozicija) i stvoreni i pomagani isključivo zato da opravdaju NATO agresiju, da nije NATO kriv što nas je bombardovao, nego da smo mi krivi zbog toga, da kažu da su Srbi krivi za raspad prethodne Jugoslavije, da su Srbi krivi za navodne zločine nad narodima bivše Jugoslavije.

Ivica Dačić „Politika” 5. 9. 2000).

Povratak jugoslovenskih državnih organa na Kosmet sada traži i većina albanskog življa

Dragoljub Janković, „Politika” 8. 9. 2000.

Ne zanimaju me funkcije, nisam iz tog filma, ali kada bi mi neku ponudila Šeron Stoun, oberučke bih je prihvatio.

Boris Tadić „Glas javnosti” 12. 9. 2000.

Na drugoj strani su NATO stranke koje doskorašnje bombardere naše dece i naših porodica proglašavaju spasiocima. Oni bi u službi sopstvenih interesa, razjedinjeni ili neprirodno ujedinjeni, našem hrabrom narodu rado nametnuli svetske despote. Ispunjeni mržnjom lideri takozvane opozicije zaboravljaju sve istine iz bliže i dalje naše prošlosti, grupišući se u kreatore zla i trude se da odigraju ulogu dobro plaćenu koju im je strani mentor dodelio.

Slavica Đukić-Dejanović „Politika” 4. 9. 2000.

Izvor: www.istinomer.rs
Pogledaj vesti o: Kolubara

Nastavak na Blic...

Radio Slobodna Evropa: Srbija: deset godina od pada Miloševićevog režima