Izvor: Kurir, 09.Feb.2011, 09:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŠKOLE BEZ ZNANJA
Učitelji u štrajku. Male im plate, traže povišicu. I uvek se, nekako, sete toga na polugodištu. Kao da im novčanici nisu tanki i u oktobru ili martu... Ali, ovog puta su baš zapeli. Čini se, neće se vratiti u učionice dok im Vlada ne udeli koji procenat više. I, problem će, kao, biti rešen. Đaci će ponovo u učionice, a roditelji će da odahnu. I svi srećni i zadovoljni. Do novog >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << štrajka.
A pravi problem, ustvari, nisu male plate. One su samo posledica stanja u kojem živimo poslednje dve decenije. Pravi problem je što se niko, posebno od 5. oktobra 2000. na ovamo, nije ozbiljno pozabavio podizanjem urušenog srpskog školstva. Što danas u osnovnim i srednjim školama imamo gomilu bezvoljnih i nezadovoljnih nastavnika, često i sumnjivih pedagoških kvaliteta, koji teško mogu da budu uzor, podstrek i vodilje našoj deci.
Zbog toga nije ni čudno što sve češće možemo čuti rezultate istraživanja koji su više nego porazni: da srpski učenici zaostaju za svojim vršnjacima za čitavu godinu školovanja, da ne umeju praktično da primene svoja znanja, da su potpuno nespremni za život u zajednici kojoj stremimo - Evropskoj uniji.
Ipak, najtragičnija priča našeg školstva je to što ono apsolutno ne prati stvarne potrebe srpske privrede. I ne školuje kadrove koji su već sutradan, po završetku srednje škole, kvalifikovani i sposobni da rade to za šta su se školovali. Čuo sam nedavno da je jedna beogradska štamparija zaposlila dva tek svršena učenika jedne zagrebačke grafičke škole. Oni su, kažu mi, tokom školovanja prošli odgovarajuću praksu i potpuno spremni dočekali prelazak u svet rada. Takve kadrove beogradski štampari nisu mogli da pronađu u našim grafičkim školama.
Nekad je Srbija bila poznata po variocima, zidarima, građevincima uopšte. Danas je teško i na prste jedne ruke izbrojati škole koje izbacuju ozbiljne majstore tog profila. I moglo bi tako da se nabraja redom: kakvi su đaci i šta uče u školama oni koji sutra treba da se bave poljoprivredom, energetikom, informatikom? Uh, slabi su, više nego slabi. A sve su to, da podsetim, grane privrede u koje se kunu naši političari kad pričaju o „svetlim“ razvojnim šansama Srbije.
Definitivno, fale nam prave, sposobne zanatlije, koji će se školovati u učionicama i u školskoj praksi, a ne tek kad nekako dođu do radnog mesta. Ali, fale nam i oni visokog profila, koji sutra treba da upravljaju raznim složenim sistemima, da stvaraju ono što se zove nova vrednost, da vuku napred. A na ozbiljnim tehničkim i prirodnjačkim fakultetima sve je teže regrutovati asistente. Gomila pametnog sveta odavno ne živi ovde. A kao pečurke posle kiše niču privatni fakulteti koji izdaju sumnjive diplome kao na traci...
I, kad se sad vratimo na učitelje u štrajku i njihove male plate, zar nije logično da se upitamo: a odakle i ko da ih plati? Kako da očekuju veće plate, kad ne stvaraju one koji će znanjima stečenim u školi lako pronalaziti radna mesta i činiti državu bogatijom? Obrni-okreni, stvari stoje tako. Vrednost rada učitelja i nastavnika i profesora jednaka je vrednosti đaka koje obrazuju. Ni manje ni više.
