Izvor: Blic, 11.Jun.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak u budućnost
Pre šesnaest godina, negde u ovo vreme, Vuk Drašković je započeo štrajk glađu do smrti u zatvoru u koji je zajedno sa suprugom Danicom odveden i gde su brutalno, krvnički pretučeni.
Svetski državnici Miteran, Klinton, Jeljcin, Micotakis, Mejdžor" slali su pisma u Srbiju na dve adrese. Na Vukovu adresu stizala je podrška, a Miloševiću su stizale „preteće molbe” da ga mora pustiti. Ja sam bio u osamnaestoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godini, običan privrženik ideji da Milošević mora pasti da bi se Srbija digla.
Iz Čačka, koji je za mene tada bio veoma daleko od Beograda, stigao sam u posetu sestri koja je studirala, pa sam se obreo i u Domu sindikata na tribini „Sloboda za Vuka i Danu”.
Nikola Milošević, kasnije moj profesor, Vesna Pešić, Ljiljana Lašić, tada sam video i Branka Mihailovića, Dražinog sina, na toj tribini, tražili su da Vuk odmah bude pušten iz zatvora.
Posle dugotrajnog štrajka glađu, sećam se, slušao sam Radio B92, oglasio se konzilijum lekara saopštenjem da se više ne može garantovati za život Vuka Draškovića, da grčenje srčanog mišića može nastupiti svakoga časa, a samim tim i smrt.
Na RTS novinar je pročitao Miloševićevu aboliciju.
Pamtim sebe iz tog vremena, ubeđen da se nimalo nisam promenio. Želeli smo neku bolju, lepšu Srbiju. Želja nas je poprilično koštala.
Kasniji atentati, nova premlaćivanja, ubistva, deo su žrtve koja je plaćena da bismo živeli u boljoj i lepšoj Srbiji.
Evo nas u 2009. godini, evo nas na istoj ideološkoj poziciji, evo nas u konstruktivnoj ulozi, svesni da iako ta želja nije ni blizu ispunjenja, nikada neće prestati da postoji. Sa našim iskustvom, sa čvrstom verom, sa većom podrškom, brže bismo koračali napred. Zato ovaj tekst neka osveži pamćenje.
