Izvor: Blic, 19.Okt.2009, 06:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Al’ se nekad dobro jelo
Dragoljub Žarković
U prirodi je medija, medijskih kampanja posebno, da prenaglase poruku kako bi ova dotakla, ganula, razgalila ili razbesnela što veći broj ljudi. Tako je i medijska kuća TV B92 povodom Svetskog dana borbe protiv siromaštva pokrenula akciju „Štrajk glađu protiv gladi" koja je, već samim naslovom, dovoljno intrigantna da bi bila zapažena.
Polazna pretpostavka je bila „okrugla" - u Srbiji gladuje 500.000 ljudi. Ova okrugla suma, protekle >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nedelje, izazvala je dosta polemike, pa je jedan deo ciljeva kampanje svakako ispunjen. Tome su doprinos dali i maliciozni, dežurni lovci na svaku grešku emitera „Velikog brata" tvrdeći da je suma izmišljena i da cela kampanja ima ciničan prizvuk koji, u suštini, više govori o pretenzijama Verana Matića nego o razmerama siromaštva u Srbiji.
Suma je, to je barem jasno, proizvod marketinškog uma, a prava je istina da u Srbiji gladuje manje od 500.000 ljudi, ali da je broj siromašnih znatno veći od 500.000 ljudi.
Kako to u životu izgleda, a povodom štrajka glađu protiv gladi, objašnjavao mi je prijatelj koji često posećuje rodbinu u jednom srbijanskom selu: „Brat mi ima 120 kila, snajka oko sto, ali nemaju para da plate struju, prevoz do doma zdravlja u obližnjoj varošici, a o porezu da ne govorim..."
Otkupna cena jabuke u tom selu je tri dinara za kilogram. Na dva drveta u dvorištu rodilo je oko 700 kilograma jabuke. U novcu to vredi 2.100 dinara. Ako ima ko da kupi. Para dakle nema, ali ima jabuka. Od njih se može napraviti pekmez, ako ima para za šećer, može i rakija, mogu u krajnjem slučaju da se bace svinjama.
Gladuje, u stvari, gradska sirotinja i to u većim gradovima, ali poenta priče o siromaštvu nije u prebrajanju gladnih. Ne verujem ni da je broj korisnika usluga narodnih kuhinja relevantan za utvrđivanje tačnog broja gladnih.
Pre jedno mesec dana putovao sam Šumadijom i u seoskoj krčmi zaseo s popom. Pop je inače agronom, entuzijasta. Pitam ga što narod na zemlji bogomdanoj za voće i povrće gaji na malim parcelama pšenicu i kukuruz, a on mi kaže: „Da ne pocrkaju od gladi."
To su, rekao bih, prave razmere siromaštva u Srbiji. I svaka rasprava oko toga je dobrodošla, pa čak i kad marketinšku poruku smisli neko ko se hrani u beogradskoj „Iguani."
Srbija je nerazvijena, sa slabom strategijom privrednog i, posebno, poljoprivrednog razvoja, a to za rezultat ima činjenicu da je oko 9,5 odsto stanovništva ispod granice siromaštva, kako se to meri u svetskim okvirima.
Uostalom, verujem i da je čitalac primetio da porcije mesa i svake druge hrane proporcionalno rastu sa pasivnošću i siromaštvom kraja gde vam nude obrok. Najveću šniclu video sam u Čaglavici na Kosovu.
Na neki način i ona pesma iz naslova ovog teksta pripada siromaškom ciklusu pesama. Kad se siromaštvo i bogatstvo mere tanjirima, dobijamo pogrešnu sliku stanja u društvu.
