Izvor: B92, 25.Jun.2012, 15:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Filmski grad Novi Sad

Kadriran između filma „Osvajanje”, koji prati preklapanje političkog i privatnog života Nikole Sarkozija i „Starbucka“ Kena Skota, o biološkom ocu 533 dece, festival Cinema City obogatio je osam junskih dana u Novom Sadu sa 100 filmova.

Nova filmska ostvarenja, veliki izbor programa, sala na otvorenom, Nesstea i nezapamćen broj posetilaca, samo su neka obeležja Novog Sada u periodu od 16. do 23. juna.

Glavni gost petog internacionalnog filmskog festivala >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Cinema City bio je Andreas Dresen, a od velikog značaja bilo je i gostovanje članova uprave Evropske filmske akademije. Novinu u odnosu na prošlogodišnji festival predstavljali su master-klasovi. Njih su vodili domaći i svetski filmski profesionalci, u okviru Cinema Now Live Academy programa koji je otvorila Laurence Herszberg, direktorka pariške kinoteke “Forum des Images”. U ovom programu, koji je bio pretežno namenjen studentima režije i montaže, izdvojilo se predavanje Miška Nećaka „Da li se nesrećan film može spasiti u montaži“.

Pažnju šire publike je privukla nova takmičarska selekcija Educons Hungry Days (selektor Stefan Ivančić) koja je posvećena prvim filmskim ostvarenjima. U ovom kontekstu je bio prikazan film Angeline Ninkove „Portret u sumrak” i film Georga Tilera “Persona Beach” koji u crno-beloj tehnici prati život i rad stanovnika malog baltičkog ostrva. Njihov život samaca kamera prati bez dodatnog teksta. Prvi sat filma je bez reči do trenutka kada jedan ženski lik čita novinski članak o testamentu švedskog reditelja Ingmara Bergmana. I na planu režije, Tilerov film je inspirisan Bergmanovim delima, tako da je ovo ostvarenje privlačilo, kako ljubitelje crno-belih filmova o svakodnevnom životu, tako i ljubitelje skandinavske kinematografije.

Davide Manuli: Beket i Kaspar Hauzer

„Nema između. Ovaj film ili mrzite ili ga volite”, rekao je nakon projekcije „Legende Kaspara Hauzera“ režiser Davide Manuli.

Film „Beket” (2008) prvo je filmsko ostvarenje Davida Manulija, koje ne bi razočaralo nijednog obožavatelja apsurdnih drama Nobelovca irskog porekla. Ovaj film bi sigurno ostao zapažen i od onih koji vole Felinijev kultni film „8 i po”. Manuli je kroz svoje prvo ostvarenje formirao jedinstven stil, pod uticajem radova i biografije Semjuela Beketa, koje je kombinovao sa gotovo tarantinovskim fragmentima u crno-beloj tehnici. Postmoderni vestern, transparentne pokretne slike koje se preklapaju, surealni pejzaži i starozavetni Adam koji je ovde DJ kroz Manulijeve kadrove nimalo ne narušavaju Beketovu poetiku.

U dramama Nobelovca često se sreću pusti predeli, poput onih u Manulijevom filmu kroz koje se prolama zvuk aviona ili tehno muzika. Tokom jednog perioda života, Beket je bio pilot, dok ga je umetnost filma bila toliko očarala da je dugo hteo profesionalno da se bavi režiranjem filmova. Čak se bio obratio Akademiji u Rusiji, ali nije bio primljen na studije, dok je Manuli takođe bio odbijen na Filmskoj akademiji, te je po profesiji pozorišni režiser.

Možda je upravo ova sloboda da odabere ko će mu biti uzori uticala na specifičnost Manulijevih kadrova. Osim toga, Beket je bio odličan igrač fudbala i italijanski režiser ubacuje u svoje kadrove okvir gola čime se stiče lep vizuelni efekat. U njegovom drugom filmu, „Legendi Kaspara Hauzera” (premijero prikazanom na Internacionalnom filmskom festivalu u Roterdamu, 2012), fudbal igraju pustinjak i jedan od retkih lokalnih stanovnika. Da li je u pitanju italijanska kultura ili je nešto drugo u igri?

Od referenci prema Beketovim delima, izdvajaju se delovi teksta i scenografije iz drame „Čekajući Godoa”, a sami likovi Frik i Jajo podsećaju na Didija i Gogoa. Manuli takođe koristi i rečenicu svetog Avgustina o dva razbojnika koju je Beket smatrao estetski izuzetno vrednom, naime, najlepšom na koju je ikad naišao i govorio je da je ona jako uticala na strukturu njegovih dela, naročito drama. Beketovsko “rekao sam i ponavljam” prožima ceo film.

Da bi uveo invalidska kolica u kadar (koje Beket koristi u drami „Kraj partije”), Manuli prvo postavlja likove uz železničku prugu, čime se pojačava efekat apsurda. U ovom filmu je takođe prisutan sloj značenja koji se može čitati u pozivanju na Stari zavet, dok je u „Legendi Kaspara Hauzera” prisutna referenca prema Novom. Mada u svoje filmove Manuli uvodi sadržaje iz pop kulture, oni ne isključuju tragičnu smrt. Jedini deo filma „Beket” koji je u boji je pola minuta u kojima se prikazuje crvenilo krvi ubijenih Frika i Jajoa koje se odliva u more.

Italijanski režiser istražuje druge medije kroz film, poput Beketa koji je u dramama „Poslednja Krapova traka” (1958) i „Šta gde” (1983) koristio radio, diktafon i televiziju da stvori dramski efekat. Ipak, najznačajnija poetska crta Manulijeve režije je elektronska muzika, na koju se nadovezuje pokret, odnosno igra, u ritmu koji se prenosi.

Dok se u „Beketu” tehno može videti kao Godo, kog traže, čekaju, a on izmiče i dopire iz daljine, u „Legendi Kaspara Hauzera” elektronska muzika je nerazdvojiv deo svakog segmenta filma. Ona je ta koja ujedinjuje likove i pejzaž Sardinije koji je Manuli odabrao najverovatnije zbog lepote. Mada je film inspirisan pričom o dečaku kog more izbacuje na pusto ostrvo, obale i pusti delovi Sardinije najviše plene kao prostrana otvorena lokacija za uživanje u elektronskoj muzici uz jake zvučnike.

Za ovaj film, iza kog stoje tri godine pribavljanja materijalnih sredstava koja na kraju nisu bila odobrena, te je film snimljen u roku od tri nedelje, muziku je radio Vitalik. Uvodeći magarca, crno-beli kadrovi priču o Kasparu Hauzeru pretvaraju u parodiju u svakom njenom delu, tako da film postaje vizuelno-auditivni doživljaj koji uključuje mladu glumicu Elisu Sednavi.

Prateći doslednost u poetici filmova Davida Manulija, koja je donekle okarakterisana sličnošću sa Džarmušovom, možemo očekivati da će nas nova ostvarenja ovog režisera sigurno nasmejati, ali nam i oduzeti dah. Ona najverovatnije neće izaći iz okvira poznatih dramskih dela i priča koje su već bile postavljene na veliko platno, ali će dati novo viđenje koje će u potpunosti odudarati od originala ili prethodnih ostvarenja. Stoga, umesto na razočarenje u narativ, može se biti spereman i na uživanje u elektronskoj muzici koja prati filmske kadrove velike estetske vrednosti.

Bela Tar i „Sonja”

U okviru revijalne selekcije Fokus: Mađarska, moglo se pogledati devet filmova, među kojima su i dva filma Bele Tara, kultnog mađarskog reditelja. „Čovek iz Londona“ (2006) donosi maestralnu kombinaciju rediteljskih tehnika portretisanja lika, kroz koje nas Tara premešta u perspektivu onoga koga prikazuje. Film sadrži i duge sekvence morske pene koja se sastavlja sa pločnicima luke i u nekim delovima prikazuje više samo trajanje vremena nego konkretni lik. Iako traje duže od dva sata, ovo ostvarenje Bele Tara ne dopušta da se skrene pažnja sa velikog platna. „Torinski konj”, sa druge stane, prikazuje iz nove perspektve išibanog konja za kojeg se zna pošto se filozof Fridrih Niče rasplakao nad njim. Nažalost, ovi filmovi su i pokazatelji kako publika minute filma bez reči ponekad iskorišćava da bi divanila iz sveg glasa.

U selekciji Up to 10,000 bucks (selektor Nikola Ležaić) prikazano je oko 30 filmova domaćih i stranih autora. Program je obuhvatio igrane, dokumentarne i eksperimentalne filmove. Neki od njih su „Ja sam pustinja“ (Neta Braun), „Gagarin i ja“ (Mihajlo Jevtić), „Fragmenti“ (Ivan Stojiljković) i “Concertino” (Gabor Ripli).

Mada ove godine nije bilo koncerta Džulijet Luis na Petrovaradinskoj tvrđavi koji bi obeležio otvaranje festivala, kao ni (besplatnih) projekcija na lokacijama u Dunavskom parku, Cinema City je privukao velik broj posetilaca. Karte za većinu projekcija su bile rasprodate. Na jedinoj lokaciji na otvorenom, u Katoličkoj porti, prikazivani su filmovi u selekciji Planet Rock. Osim filmova o Brajanu Inu i Paulu Kalkbreneru, ova selekcija se fokusirala i na portrete pojedinačnih umetnika koji nisu (bili) muzičari. Tako su ovom prilikom prikazani dokumentarci o Marini Abramović „Umetnik je prisutan“ (Matthew Akers, 2011) i o Sonji Savić (Dragana Kanjevac, 2011).

Film „Sonja“ je redak osvrt na rad i ličnost glumice i Dragana Kanjevac skreće pažnju na filmove koje je Sonja Savić režirala. Od izuzetne je važnosti što je ostvaren ovaj dokumentarac o nezaboravnoj filmskoj glumici i što je ona na neki način još uvek prisutna na velikom platnu. Možda će se neko novo ostvarenje u kojem će ona biti uprvom planu naći na programu narednog festivala Cinema City, i da će projekcija privući veliki broj ljudi u Dunavskom parku.

Nastavak na B92...