Izvor: Politika, 21.Dec.2014, 10:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
CIA, tortura i Balkan
Van svake sumnje je da od 11. septembra do danas ni jedna jedina teroristička zavera nije raskrinkana niti sprečena uz pomoć programa torture
Nekoliko godina se vodi tihi birokratski rat u SAD. S jedne strane je tvrdoglava komisija američkog Senata, koja ne shvata da su joj nadzorna ovlašćenja formalna, a ne stvarna. S druge strane je CIA.
Nekim čudom, prvi su uspeli da objave izveštaj o globalnom programu torture SAD od 2001 – skromna pobeda, ali u mnogo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čemu presedan. Uprkos cenzuri i silnim naporima Bele kuće da spreči transparentnost, svako sada može pročitati više od 500 strana detalja o državnom sadizmu. Ono što se godinama slutilo, sada je potvrđeno zvaničnim izveštajem.
Naime, van svake sumnje je da od 11. septembra do danas: (1) ni jedna jedina teroristička zavera nije raskrinkana niti sprečena uz pomoć programa torture; i (2) visoki predstavnici izvršne vlasti u sve četiri administracije svesno su i redovno lagali Kongres, medije i međunarodne aktere o postojanju, veličini i legalitetu programa torture.
CIA se rutinski služi batinanjem, simulacijom davljenja, zaključavanjem u tamnice, silovanjem, uskraćivanjem sna (ponekad naglavačke po 180 sati) i celim nizom metoda psihološke torture i dehumanizacije. Iskopavši stari priručnik Gestapoa, urednik Endru Saliven nije želeo da vređa inteligenciju svojih čitalaca ukazujući na sličnosti.
Isuviše su očigledne. Izveštaj dokumentuje geografski najprošireniju mučilačku mrežu u istoriji. Ali žrtve – potvrđeno ih je sada na hiljade, uključujući maloletnike – nisu putovale po svetu bez pomoći lojalnih američkih partnera.
Pošto se „napredne ispitivačke metode” (čitaj: mučenja) ne smeju praktikovati na američkom tlu, zatvorenici se prebace u neku od klijentskih država SAD, gde se prema varvarstvu diskretnije odnose.
Sa više od 600 vojnih baza u svetu, izbor partnera u tim „vanrednim procesuiranjima” (čitaj: pojede ih mrak) je širok. Tako su se među 54 zemlje u mreži CIA mučenja našle ne samo Albanija i Makedonija, nego i BiH i Hrvatska.
Pre ovog izveštaja, Evropski sud za ljudska prava je osudio Vladu Poljske zbog saradnje sa CIA programom torture, naredivši restituciju žrtvama. Posle izveštaja, možda će Varšava uspeti da ospori ove odluke. Difuzija odgovornosti je sada moguća po celoj Evropi, pa i na Balkanu.
Prošlonedeljne izjave hrvatskog ministra odbrane, u kojima se odbacuje bilo kakva veza države sa američkim akcijama na njenoj teritoriji, dvostruko su cinične. Em su analitičari nedvosmisleno dešifrovali Hrvatsku ispod crnog flomastera CIA u izveštaju, em je prisilni transfer bilo koga (ako zanemarimo nelegalno zarobljivanje) kršenje ne samo međunarodnog i američkog, nego i hrvatskog zakona.
Napomena hrvatskog ministra (popularna i u Srbiji) da „treba pitati moje prethodnike” sjajan je predlog za ceo region. Bosna i Hrvatska sarađuju u mučilačkim mrežama od početka državnosti.
Na njihovoj granici zabeleženo je jedno od prvih „vanrednih procesuiranja” septembra 1995. Tada je egipatski islamista otet, predat američkim saveznicima koji su ga transportovali u nežni zagrljaj egipatskih tamničara (sudbina mu se, po običaju, ne zna).
Baza „Orao” blizu Tuzle, posle Dejtona postaje ključna balkanska tranzitna tačka za „administrativne pritvorenike” (čitaj: zarobljenike bez ljudskih prava), na putu za Gvantanamo, Nemačku i druge zemlje. Mada izveštaj Kongresa ne dokazuje da su se mučenja sama po sebi dešavala na teritoriji Hrvatske i BiH, lokalni mediji pominju desetine primera.
Odsustvo Kosova sa liste je uočeno, ali poznavaoce ne bi šokiralo da se „Bondstil” navodi u preostalih 9.000 stranica dokumenata čije je objavljivanje CIA uspela da spreči.
Što se Amerike tiče, teatar indignacije opio je sve političke glumce (jedan kongresmen je plakao u neverici da bi njegova otadžbina mogla tako rđavo da postupa). Poznavaoci tradicije CIA su manje iznenađeni.
Ta institucija se, naime, od svog osnivanja rutinski služi torturom. U Grčkoj, klijenti su bili trenirani da muče zarobljenike tokom vojne hunte (1967–1974), kao i političke neistomišljenike u Gvatemali (kasnih 60-ih), u Urugvaju (1978), El Salvadoru (1982).
Iranska služba SAVAK je od CIA učila kreativne metode torture (1979). Zloglasna operacija „Finiks” po Indokini je koristila inovacije, poput elektrošokova na genitalijama, nabijanja bušilice od šest inča kroz uvo…
Bataljon 316 je u Hondurasu sistematski mučio stotine ljudi gušenjem i šok terapijom. Napokon, vojska SAD je decenijama najaktivniji direktni donator opreme u te svrhe.
Decenijama velikodušno isporučuje lisice, okove, gvozdena klešta za smrskavanje kostiju, specijalne eksere za osetljive telesne tačke itd. Spisak primalaca je selektivan (šampioni su Saudijska Arabija, Turska i Indonezija).
Međutim, objavljivanje izveštaja neće lako preokrenuti tokove koji su posle 11. septembra samo intenzivirani. Dik Čejni je institucionalizovao dogmu da iako CIA ne praktikuje torturu, njoj ne sme biti zabranjeno da to čini kojekakvim pravnim aktima.
„Vašington post” je ovaj stav tadašnjeg potpredsednika pozitivno ocenio kao „neophodnu fleksibilnost.” Šef CIA Tom Hejden je tokom Obaminih administracija razradio ovaj stav i internacionalizovao mrežu.
Naposletku, u ozbiljnim krugovima se ne sme ni govoriti o efikasnosti i legalnosti, a kamoli moralu ove prakse. Relevantno pitanje je: „Da li korišćenje torture blati američki ugled i kredibilitet i da li ugrožava naše momke u uniformama?” Dilema je velika.
Sociolog sa Harvarda
Danilo Mandić
objavljeno: 21/12/2014
Pogledaj vesti o: CIA
.jpg)
