Izvor: B92, 18.Jul.2016, 21:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Džo i to je Amerika
Dobro jutro! Trgoh se zagledana u ekran svog telefona sa koga u brzom hodu ka poslu čitam najnovije vesti. Podižem pogled i vidim crnog mladića koji sa širokim osmehom na licu gura ogromnu tezgu sa povrćem. Dobro jutro, odgovaram mu sa istim osmehom, zatečena besmislenom sumnjom da je video da čitam o groznom ubistvu koji je njegov crni sunarodnik počinio prethodne noći u Dalasu u znak protesta zbog brojnih ubistava Afroamerikanaca od strane predstavnika policije.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Piše: Maja Piščević
U utorak, Adam Sterling, otac petoro, ubijen je u Baton Ružu – ubio ga je policajac koji mu je prišao jer je prodavao CDove na trotoaru. U sredu, Filando Kastil, 32 godine, ubijen je kod Mineapolisa – zaustavio ga je policajac zbog slomljenog zadnjeg svetla. A u petak uveče u Dalasu, tokom mirnih protesta zbog ovih ubistava – petoro ljudi, belih policajaca, je ubijeno. Šta reći o ovim događajima? Za sada, fokusirajmo se na ono što duboko u svojim srcima već znamo: Nešto nije u redu u našoj zemlji.
Ovo su reci Hilari Klinton koje je napisala na svom blogu dan nakon krvave julske nedelje koja je, kao što i ona kaže, samo potvrdila ono što svi znaju – da je rasizam stvarnost u Americi.
Nešto definitivno nije u redu u Americi. Događaji od prošle nedelje izneli su na svetlost dana barem tri različita aspekta bolesti američkog društva. Brutalno policijsko nasilje, često sa smrtnim ishodom, nad obojenim manjinama. Sramni otpor republikanske vecine u Kongresu da stane na put slobodnom pristupu oružju. I konačno, duboko metastaziran problem – rasizam.
Zbog čega je preko 100 zakonskih predloga koji su za cilj imali da se svakome ko poželi da kupi pištolj oteža nabavka smrtonosnog oružja, odbijeno u kongresu tokom poslednjih pet godina? Da li zbog toga što američke demokratske institucije ipak nemaju snage da stanu na put moćnom oružarskom lobiju? Ili zato što nemaju hrabrosti da se suprotstave velikom delu svog biračkog tela koje se uporno poziva na Ustav i čuveni drugi amandman kojim se Amerikacnima garantuje pravo da poseduju i nose oružje? Da li je moguće da niko ne moze da spreči ljude koji žele da ubijaju druge ljude, da kupe pištolje kao da kupuju kilogram mesa? Posle svake masovne pucnjave Demokrate na Kapitol Hilu su pokušale da ovo pitanje vrate na dnevni red. Za sada bez uspeha.
Moram da priznam da pre dolaska u Njujork nisam bila svesna dubine ovih mračnih podela u američkom društvu. Naivno sam verovala da je sama cinjenica da je Amerika izabrala svog prvog afro-američkog predsednika (mada tehnički samo do pola) označila početak nepovratne promene odnosa prema pripadnicima obojenih rasa, u prvom redu crne boje. A onda sam izbliza počela da otkrivam bolnu istinu.
U ruke mi je došlo jedno istraživanje koje je na osnovu više hiljada aplikacija za posao poslatih na adrese poslodavaca širom Amerike nedvosmisleno potvrdilo da kandidati sa imenima koja zvuče ‘crno’ imaju preko 50% manje šanse da dobiju poziv za intervju od svojih sunarodnika sa identičnim kvalifikacijama i - ‘belim’ imenima. Ili drugo istraživanje sprovedeno na Jejlu koje je otkrilo da prilikom kupovine kola dileri crnim parovima traže u proseku 700 dolara više za iste automobile iako koriste identičnu pregovaračku taktiku.
Dalje, u Americi u kojoj policija sme da vas zaustavi dok vozite samo ukoliko za to postoji konkretan razlog, crni vozači imaju duplo veće šanse da im se to i desi. Ili statistika koje kaže da za identične prekršaje, crnci šest puta češće dobijaju zatvorske kazne nego belci.
A kad je rec o kupovini nekretnina, agenti crnim klijentima prikazuju u proseku 20% manje kuća nego belim. Ukoliko žele da iznajme stan ovde u Njujorku na primer, pripadnici tamne rase neretko će se suočiti sa situacijom da im kućni savet zgrade u kome sede vlasnici, bez ikakvog obrazloženja uskrati saglasnost za najam iako ispunjavaju sve formalne uslove (sigurne prihode, garanciju banke is l.)
Zvanično, Amerika se i dalje odlučno zalaže za budućnost u kojoj će boja kože biti podjednako važna kao i boja kose. Ali da li je ona danas bliže ovom idealu nego u vreme herojske borbe Martin Luter Kinga? Ili od dolaska prvog crnog predsednika na njeno čelo? Sećam se kako sam tog vrelog leta 2008. u završnici izborne trke između tada anonimnog senatora Obame i moćne Hilari Klinton, gutala njegovu knjigu ‘Smelost nade’ iz sve snage navijajući da ovaj mladi čovek sa vizijom Amerike u kojoj su ‘svi ljudi rođeni jednaki’dobije podršku da povede zemlju na put ozdravljenja posle previše pogrešnih odluka svojih prethodnika.
U svetlu ovih saznanja, izbor Donalda Trampa za predsednika Amerike, nikako ne bi doprineo izlečenju bolesti nacije koja preti da ozbiljno uruši ideju američkog sna, čak i u samoj Americi. Nejednakost u širem smislu, urušavanje srednje klase i nezadrživo produbljivanje jaza između 0,01% bogate Amerike i desetina miliona gubitnika koji ih nemo posmatraju, samo bi produbilo agoniju koja sve ozbiljnije potresa održivost postojećeg sistema, a obećanu zemlju čini sve manje ostrvom nade za milione ne-Amerikanaca širom sveta.
‘Dobro jutro!’ ponavljam pozdrav simpatičnom crnom mladiću ne bi li me čuli svi prolaznici koji tog jutra žure na posao.
