Izvor: B92, 24.Dec.2013, 16:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Da li ste i vi Bridžit Džons?

"Bile smo proizvod nove generacije žena, koje imaju svoj stan, svoj automobil, prihode i sopstvena očekivanja. (...) Jednostavno, mi smo žene koje ne žele da se skrase pored nekog ko nije prava osoba, samo da bi drugi bili zadovoljni."

"Činjenica da je Bridžit Džons postala popularna za mene je došla sasvim neočekivano, kao i za sve koji su učestvovali u ovoj priči. To sam shvatila onog trenutka kada sam bila u Tokiju, na najčudnijem delu svoje turneje povodom prve >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << knjige. Neverovatno glamurozna, mršava, prelepa i uspešna novinarka rekla mi je da se u potpunosti poistovećuje sa Bridžit kada je reč o gojaznosti i osećaju da nikada niste dovoljno dobri. Meni je ona izgledala savršeno, i sasvim očigledno, živela je na komadićima ribe. Moguće je da se nešto od cele priče izgubilo u prevodu. Mislim da je u pitanju to što je Bridžit popunila provaliju između onoga kakvim bi ljudi trebalo da budu spolja, i onoga kako se osećaju iznutra", piše Helen Filding u tekstu "Efekat Bridžit Džons: Kako se život promenio za žene bez partnera" koji je objavio britanski Gardijan.

Ona otkriva kako nije počela da piše "Dnevnik Bridžit Džons" sa namerom da se upliće u velike društvene teme, niti je želela da bude glasnik žena ili nešto slično tome. U teškom razdoblju za njenu karijeru dobila je ponudu da piše kolumnu o svom životu za britanski Indipendent, što je oberučke prihvatila jer u tom trenutku nije imala ni dinara na računu. Kako je imala problem sa deljenjem svoje privatnosti, odlučila je da piše kolumnu o izmišljenoj junakinji, i to anonimno.

"Ljudi koji su sedeli oko mene u redakciji pisali su o politici i Čečeniji. A ja sam pisala o tome koliko je kalorija više u maslinama nego u čokoladicama (što zavisi i od veličine i vrste maslina). Interesovanje je bilo sve veće. Počela su da pristižu pisma na ime urednika, od kojih je u jednom doslovno pisalo: 'Dragi gospodine, voleo bih da spavam sa Bridžit Džons. Možete li da mi pošaljete njen broj, molim vas? Veliko hvala'", navodi Filding.

Ubrzo je njen izdavač shvatio da je štivo o Bridžit bolje od njenog drugog romana koji nikako nije uspevao da dobije svoj konačnan oblik. Knjiga se ubrzo našla u prodaji. Potom je došao i film. Turneje. Nove knjige. Histerija...

"Provela sam godine i godine svog života poričući tezu da život Bridžit Džons ima ikakve veze sa mnom. Govorila sam da ne pijem niti pušim i da sam devica", otkriva književnica.

Ona dodaje kako je nakon ispovesti Bridžit Džons svet knjiga postao preplavljen sličnim "ženskim knjigama", koje su uglavnom imale napadne ružičaste korice.

"Ubrzo me je Barbara Volters prozvala 'bakom ženske literature'. Pretpostavljam da je mislila da sam ipak kuma tom žanru", smatra Filding.

Filding je svesna kritika koje su na njen račun uputile brojne feministkinje.

"Jedna od mojih omiljenih rečenica iz prve knjige je: 'Ništa nije manje privlačno muškarcima od grube feministkinje', i tačno sam znala na koji će način ta rečenica da ih nervira, ukoliko nisu baš ljubiteljke ironije. Ali ja smatram da ako žene ne mogu da se šale na svoj račun, onda nismo napravili veliki pomak na polju rodne ravnopravnosti."

Sredinom devedesetih, navodi Filding, žena koja nije imala muža ili partnera u društvu, kao i u izvesnim knjigama i filmovima, predstavljana je kao osoba koja je izgubila konce koji je vežu za realnost. Filding kao jedan primer navodi film "Fatalna privlačnost" koji je tridesetšestogodišnju glavnu junakinju predstavio kao očajnu, osvetoljubivu ženu.

"Ali mi nismo bile očajne. Bile smo proizvod nove generacije žena, koje imaju svoj stan, svoj automobil, prihode i sopstvena očekivanja. (...) Jednostavno, mi smo žene koje ne žele da se skrase pored nekog ko nije prava osoba, samo da bi drugi bili zadovoljni".

Kako niko još uvek nije podesio biološki sat jednom za sva vremena, piše Filding, ženama u tridesetim i dalje je teško da grade uspešnu karijeru i rešavaju probeleme oko svoje dece, ukoliko ih imaju. Ona priznaje i to da nije sama došla to termina "singleton", ali da je zadovoljna što je Bridžit Džons ta koja je sa tog pojma sklonila sumornu sliku.

"Kada pišete anonimno, stvar je u tome što možete toliko da se oslobodite i budete iskreni. Detalji za koje sam mislila da su svojstveni samo meni – kao to kada proveravate da li ste lakši ako se vagate bez ručnog sata, ili kada niste sigurni šta uopšte znate o Čečeniji u tamnošnjem sukobu uprkos tome što ste obrazovana žena, ili kada razmišljate o tome da li ćete umreti usamljeni i da li će vas pojesti psi zato jer niko nije zvao za pomoć – ispostavilo se da su nešto sa čim se poistovećuje milion žena."

Filding priznaje da je to saznanje bilo prilično čudno, ali da joj je ulilo nadu i malo samopouzdanja. Nakon što je počela da se pojavljuje u javnosti, i dalje je imala problema sa kilogramima i jezikom koji je kao i ranije bio brži od pameti.

"Znala sam da nisam jedina osoba koja je bila zaražena idejom o tome da moram da izgledam kao osoba iz časopisa", piše ona dodajući da joj je bilo drago što su se obožavaoci i obožavateljke Bridžet Džons pozitivno reagovali na priču koja poručuje da nismo svi savršeni i da je sasvim u redu da budemo obični ljudi.

"Na početku nisam htela da pišem novu knjigu o Bridžit, ali sam vremenom shvatila da pišem iz njenog ugla. I kao što je tridesetogodišnjakinja Bridžit osetila veliku provaliju između onoga što se očekuje od nje da postane i onoga što ona zaista jeste, starija Bridžit je otkrila da, sa svim gubicima, tugama i lepim iznenađenjima koja nosi život, postoji razlika između onoga što vi očekujete od svog života i onoga u šta se vaš život na kraju pretvori."

Poslednja, treća po redu knjiga o Bridžit Džons, naslovljena "Mad About The Boy", izazvala je veliko itneresovanje publike, a događaji u njoj oprezno su otkrivani kako bi verni čitatelji u potpunosti uživali u čitanju.

Filding navodi kako je i ovaj nastavak napisala u istoj fotelji u kojoj je pisala i prva dva dela, sa laptop računarom na kolenima.

"Sa prvom knjigom nisam imala mnogo problema i opterećenja, jer niko nije bio zainteresovan za priču. Ali i sa trećom je bila slična stvar jer nikom nisam rekla da je pišem. Bio je to jedini način da pišem iskreno o onome šta osećam, bez brige o tome šta drugi misle. I pojavilo se toliko novih stvari koje su me zabavljale i o kojima sam želela da pišem: eksplodiranje imejl bombi, tvitovanje, botoks, životi zatrpani svim i svačim, onlajn pronalaženje partnera, kako da povratite nevinost, način na koji je tradicionalna slika sredovečne žene prevaziđena..."

Posebno ju je dirnulo to što je svet bio zatečen sudbinom Marka Darsija, jer kako kaže, za pisca nema lepše stvari od toga da njegovi junaci izazovu toliku pažnju.

"Nikad nisam očekivala da će jedna nepotpisana kolumna da postane to što jeste. I divna je stvar što se to desilo slobodnoj novinarki. Još je lepše što je Bridžit pružila otpor kulturi savršenstva i učinila da ljudi osećaju da je dobro to što su samo "dobro". Pitam se gde je sada japanska novinarska? Kladim se da njen život nije ispao onakvim kakvim ga je zamišljala, baš kao i u slučaju Bridžit, i nadam se da, baš kao i Bridžit, i ona uspeva da se izbori sa svim i da igra dobro sa kartama koje su joj dodeljene i da se smeje sa svojim prijateljima koji će joj reći da je divna baš takva kakva je."

Nastavak na B92...