Izvor: Southeast European Times, 12.Okt.2009, 23:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tihomir Stanić: putovanje jednog glumca

Srpski glumac govori o svojim počecima, dešavanjima iza scene u srpskom pozorištu i svojim planovima za budućnost

12/10/2009

Bojana Milovanović za Southeast European Times iz Beograda -- 12/10/09 Fotografije Nikola Barbutov

Jedan od najpopularnijih pozorišnih glumaca u Srbiji Tihomir Stanić igrao je na sceni raznih velikih pozorišnih kompanija; dobro ga pamte po ulogama u Geteovom "Faustu", Čehovljevom "Divljem medu", "Don Kihotu" i njegovoj omiljenoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << predstavi, "Detinjarijama" u Bitef Teatru.

Stanić je prvi put nastupao sa tri godine, kada je recitovao pesmu u seoskoj školi u kojoj je njegov otac bio učitelj. Njegova ljubav prema pozorištu nastavlja se do dana današnjeg i pokrenuo je filmsku produkcijsku kuću Balkan Film u Republici Srpskoj.

U ekskluzivnom intervjuu za Southeast European Times, Stanić govori o svojim počecima, srpskom pozorištu danas i njegovoj novoj produkcijskoj kući.

SETimes: Počeli ste da se bavite glumom u najranijem detinjstvu?

Stanić: Imao sam samo tri godine. Moj otac, seoski učitelj, organizovao je školske recitacije, što mi je dao priliku da se kao mali pojavim na sceni. Recitovao sam "Herojevu majku" Branka Ćopića. Pošto sam imao samo tri godine, moj otac je imao rezervu - učenicu osmog razreda koja bi nastavila ako bih ja u nekom trenutku zastao. Zastao sam na trenutak da udahnem vazduh i moj otac je rekao osmakinji Đini da nastavi. Onda sam počeo da plačem i rekao da znam da nastavim pesmu i izrecitovao sve do kraja. To je bio moj veliki uspeh, zaradio sam puno para jer su me svi u selu častili.

Moj čitav profesionalni život se kasnije u životu razvijao na sličan način. Ljudi prvo nemaju poverenja u mene, onda kada ga steknu, ja budem dobar, onda ne dobijem pare ili moju platu potroše na drugom mestu. Na kraju, nisam radio sa onima koji mi nisu dali da pijem. Neki bi pre rekli da sam velika pijanica pre nego veliki glumac. Danas je druga priča; ne pijem već sedam godina i život mi se apsolutno popravio i pitaju me za više stvari nego ranije.

SETimes: Sa 17 godina upisali ste Novosadsku akademiju dramskih umetnosti. Kakav je bio početak vaše profesionalne karijere?

Stanić je otvorio produkcijsku kuću Balkan Film u Republici Srpskoj.

Stanić: Krenuo sam u Novi Sad za jednom devojkom koja je otišla da studira poljoprivredu. Bila je to srećna okolnost, jer definitivno ne bih prošao na Beogradskom fakultetu dramskih umetnosti, pošto nisam bio spreman. Komisija za prijem odbila je da me primi na akademiju, osim jednog profesora, Dejana Mijača.

Kada sam, puno godina kasnije, upitao svog profesora zbog čega me je primio, odgovorio je: "Imao si nešto." Pitao sam šta je to bilo, a odgovor je bio: "Imao si veliku želju."

SETimes: Igrao si mnoge važne role u delima velikih pisaca poput Getea i Čehova. Nedostaje li nešto na toj listi?

Stanić: Ne, ne nedostaje nijedna uloga, glumac glumi samo ono što mu pripada. Sve u umetnosti dolazi na svoje mesto. U umetnosti nema nepravde, nema onog "trebalo je da dobijem tu ulogu, ali nisam". Nema nepravde, jer čovek dobije ono što zaslužuje pre ili kasnije. Ako je učinjena nepravda, postoji viša pravda da to ispravi. Igrao sam mnoge velike uloge, ali sam imao i mnoge loše. Ono što je možda kvalitet mog izraza kao glumca je da sve izgleda veoma lako kao proizvod nekih nestašluka ili sreće, ali ne zato što sam ja precizan glumac.

SETimes: Kakvo je vaše mišljenje o srpskom pozorištu danas i kvalitetu koji nudi publici?

Stanic: Postoji nešto u pozorištu čega se u Srbiji svi gadimo - grupašenje. U jednom trenutku shvatio sam da sam postao deo nečega što mi se gadi. Mi smi bedno zatvorena, incestuozno zatvorena sredina. Uveren sam da će se sve promeniti kada nam ukinu vize, možda ne istog dana, ali vremenom će se stvari promeniti.

Srpsko pozorište se zatvorilo u jednu samozadovoljnu i besmislenu produkciju. Isti glumci igraju u svim pozorištima, isti ljudi režiraju predstave. Da li je neka predstava bolja od druge postalo je nebitno. Čini se da pozorište u Srbiji zapravo i ne postoji, potpuno je irelevantno.

SETimes: Otvorili ste produkcijsku kuću, Balkan Film, u Republici Srpskoj. Kakvi su vam planovi za tu oblast u vašoj karijeri?

Stanić: Planiram da napravim film o koncentracionom logoru Jasenovac, to je veliki projekat zbog koga sam uzbuđen. Trebalo bi da počnemo sa snimanjem 2011. Naziv filma biće "Bezimena deca". To je priča o Dijani Budisavljević, Austrijanki udatoj za dr Julija Budisavljevića koji je spasao 12.000 dece iz ustaškog koncentracionog logora. Ona je vodila dnevnik i dokumente preko kojih je moguće pronaći tu decu. Posle rata, jugoslovenska tajna služba oduzela joj je dokumentaciju i dugo se o njoj ništa nije znalo.

Decu je posle bilo nemoguće pronaći, pošto su dokumenti uništeni. Hrvatski istorijski muzej i Javna ustanova Jasenovac su 2003. godine objavili isečke iz njenih beleški pod naslovom "Dnevnik Dijane Budisavljević". Dnevnik je poslužio kao inspiracija za film. Pričom o njenoj sudbini i njenim humanim delima ispričaćemo priču o logoru Jasenovac.

Nastavak na Southeast European Times...