Izvor: Politika, 23.Okt.2013, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stara kriza u novom odelu
Pitanje evropeizacije, paradoksalno, postaje pitanje amerikanizacije
Višedecenijski priliv mladih u Evropu ne govori samo o problemima evropske periferije, već i o evropskom problemu, ili tačnije, o krizi evropskog duha. U nedavnoj prošlosti Evropa je velikodušno podučavala našu omladinu. Poznato je da su Obrenovići školovali visoke činovnike, profesore i naučnike uglavnom u Beču, Pešti i Pragu, dok su Karađorđevići preferirali Rusiju, Švajcarsku i Francusku. Ta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << omladina je u domovinu donela novo evropsko znanje da po njemu organizuje bolji život.
Danas Evropa ljubomorno upija i čuva sve mlado, vredno i sposobno. Ne treba joj zbog toga preterano zamerati, ali treba konstatovati okoštalost duha zbog kojeg se ponaša nedostojno. Ona više ne samo što nema snage da vrati školovanu omladinu, već očekuje da naplati dug tražeći za sebe sve veći broj obrazovanih mladih ljudi iz zemalja periferije. Samo Srbija je u skorijem periodu Evropi poklonila 4.000 naučnika. O stručnjacima i radnicima različitih kvalifikacija ne postoji ni evidencija.
Paralelno jača suprotna tendencija: u banje, domove i odmarališta „nerazvijenih“ zemalja masovno pristižu evropski penzioneri da u njima, daleko od buke centralne Evrope, provedu svoje poslednje godine. U Mađarskoj je trenutno više od 7.000, u Češkoj više od 3.000, u Slovačkoj preko 1.000 nemačkih penzionera. Preostale omiljene destinacije obuhvataju Portugaliju, Španiju, Grčku, pa i Ukrajinu, dakle, sva ona mesta gde za lokalno stanovništvo vlada neprikosnovena ekonomska kriza.
Pomenute države treba, opet, da u tome prepoznaju nekakvu ekonomsku šansu, jer starija populacija donosi devizne penzije. Tako se zanemaruju problemi s preteranim brojem sopstvenih penzionera bez devizne zaleđine, i prenebregava činjenica da je bar polovina lokalne radno sposobne omladine potpuno zapostavljena. Periferiji se više ne šalje ono suštinsko – radost duha u obliku znanja neophodnog za zajednički život ispunjen smislom. Poturajujoj se neprimereni „razvojni projekti“ finansirani kreditima Evropske centralne banke koji služe utemeljenju nacionalnog dužničkog besmisla. Evropski kosmos prerasta u amerikanizovani haos.
Stari kontinent je već pre jednog veka postao svestan sopstvene duhovne krize, ali je izabrao da nastavi putem gomilanja i sve manjeg razumevanja naučnog znanja koje je bez metafizičke suštine suvoparno, pragmatično, tehničko i konačno – ekonomsko. Ovaj „izbor“ po inerciji postavio je granice unutar kojih je zatočio ljudski duh, sprečivši kvalitativnu promenu koja je jedina sposobna da donese istinski humani preporod.
Poslednja iskra evropskog duha je zamisao o ujedinjenju formirana još pre Drugog svetskog rata. Evropa se uposlila prevazilaženjem granica. Ta ideja se istrošila posle pola veka, nakon čega je evropska duhovnost zapala u još dublji jaz. Povećanjem materijalnog angažovanja uprežu se aktivne snage za širenje teritorije, čime se zaokuplja i duh. To je pokušaj rešavanja kvalitativnog pitanja kvantitativnim metodama.
Globalna prevlast američkog „znanja“ posledica je krize evropske duhovnosti, i trajaće dok traje ta kriza. Evropa pomračenog uma preuzima virtuelna ekonomska rešenja. SAD su svojevremeno od Evrope usvojile naučno znanje kao vrhunski izraz evropskog duha. To znanje je sterilisano, reifikovano i banalizovano. Oduševljenje materijalizmom koji kratkotrajno daje privid napretka, takođe je kratkotrajno. Pitanje evropeizacije, paradoksalno, postaje pitanje amerikanizacije, te u tome treba tražiti korene bunta protiv evropskog ujedinjenja. Pravo pitanje je, dakle, kojim izrazom duha oplemeniti obezglavljeno naučno-tehničko-ekonomsko znanje. A upravo se to pitanje isto toliko jasno nameće, koliko se i izbegava, već skoro celo jedno stoleće.
Profesor matematike, Kraljevo
Jovan Pavlović
objavljeno: 23.10.2013.
