Izvor: Blic, 24.Jun.2010, 17:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ojkača je divno pevano čudo
"Veliki svetski pesnik Ezra Paund je rekao: 'Pesnik s početka piše, a docnije peva'. Prava poezija, pa i narodna, najveća je kad je pevana. Dakle, ojkača je divno pevano čudo, vekovna srpska krajiška tvorevina. Ona se "piše" u kolu, na licu mesta, stvara se u nadahnuću i megdanskom natpevavanju dvaju ili više ojkačkih grupa. Ojkaču piše i peva narod, ona nije cementirana ničijom naredbom niti uslovljena bilo čime, ona je polje velike slobode".
Ovo su reči književnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Nenada Grujičića, autora istoimene čuvene knjige koja je dosad doživela pet izdanja, tvorca četiri televizijske umetničko-dokumentarne emisije o najstarijim krajiškim pevanijama - "Ojkača – vekovna pesma Potkozarja", "Ljuta milošta krajiška", "I otac i mati" i "Ojkača – lirska pozlata krajiške duše". Pre 20 godina emisija novosadskog radija "Od bećarca do ojkače", rađena prema Grujičićevom scenariju, osvojila je prvo mesto na smotri jugoslovenskih radija u Ohridu.
On je dobitnik visokih priznanja za svoj pesnički i književni rad, autor preko 25 knjiga poezije, proze, drame, eseja, studija, polemika i kitika. Pesme su mu prevođene na više od 20 jezika.
Kako se ojakča čuva od zaborava?
-Ojkača nije suva folklorna pevanija poput prepariranih fazanovih repova ili medveđih glava, nije muzejski primer bivšeg života niti na licu mesta zabeležena smrt prohujalih epoha. Ona je živa pesma u dvostihovima koji se stalno podmlađuju i umnožavaju, obnavljaju i niču. Ojkači nije potreba folklorna odeća, ona nastaje spontano, prilikom pokrivanja kuća, u gajevima na narodnim zborovima, slavama i svadbama, prilikom odlaska u vojsku. To su mesta gde se neprestano rađa i traje, pulsira i svojom besmrtnom otvorenošću pobeđuje besmisao sivog ljudskog batrganja kroz vreme i prostor.
U čemu je njen značaj?
-Ona je mudra poezija sa "bolnom radošću" duše, pevanija u slavu života i erosa, sva u inteligentnom naherenom pogledu na svet, sa zlatom humora, ironije i satire, a sve u živom pokretu tela i duha, u veličanstvenom prepletu ljudskih glasova. Ona demistifikuje puritanske maske, malograđansku površnost i pomodnu ograničenost vremena.
Vaša knjiga o ojkačama doživela je pet izdanja, u pripremi je i šesto. Otkud toliko interesovanje?
-Sakupio sam narodno blago koje je, pored ostalih, pevao i moj otac Draško Grujičić u Potkozarju. Pomogli su mi mnogi zaljubljenici i poznavaoci ojkače širom sveta. Napisao sam studiju o fenomenu deseteračkog dvostiha, uporedio ojkaču i bećarac, uozbiljio pogled na ovu minijaturnu pesničku tvorevinu. U tome je značaj moje knjige. Ne podnosim površne pristupe i aljkavu proizvoljnost u afirmisanju ove značajne tvorevine koja dotiče same korena našeg etnosa i smisla. Ojkača se danas izučava na etnomuzikologiji na akademijama umetnosti i u okviru narodne književnosti na filološkim i filozofskim fakultetima. Poznajem dosta mladih koji su diplomirali ili magistrirali na temu ojkače.
Koji je vaš sledeći korak sa ojkačom?
-Imam nameru da osnujem ozbiljan veliki festival ojkače koji bi nadišao sve lokalne i imao međunarodni karakter. On bi u kulturnom životu balkanskog podneblja po masovnosti i odjeku bio pandan festivalima kao što su "Egzit", "Guča" ili "Tamburica fest". Održavao bi se u Vojvodini gde živi više od milion prekodrinskih i dinarskih Srba. Želim da pokažem da je ojkača raskošna i vitalna duhovna tvorevina, posebna i neponovljiva - brend Srba Krajišnika. Ojkaču je potrebno postaviti na visok pijedestal, daleko od improvizovanih oblika predstavljanja, koji su često rušili njen ugled, što iz neznanja što iz ne baš najlepših namera.
