Izvor: Blic, 07.Apr.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kilometar po kilometar
Zamislimo sledeću scenu: vozi se putnik namernik kroz Srbiju i nabasa na nesvakidašnji prizor - limuzine parkirane na sjajnom asfaltu, momci u odelima, ministarka sa osmehom seče vrpcu, škljocaju fotoaparati. Otvara se novi put. „Kakva fina, prosperitetna zemlja“, pomislio bi naš putnik.
Zamislimo da je on poželeo da se provoza tim novim putem, ali avaj, već posle nepunih deset kilometara naišao je na staru magistralu, punu rupa i zakrpa. Onda se u čudu zapitao: „Pa, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << šta su oni ljudi otvarali?"
Zvuči kao priča za Riplija, ali nije. Tri puta su se naši ministri i premijer slikali na istih deset kilometara puta, koliko su uspeli da izgrade između Kragujevca i Batočine za četiri godine. Zadnji put pre dva dana, posle završenih 4,6 kilometara.
Da li onda treba da nas čudi što se koridor 10 podseća na Đeknu koja nikako da umre - „gradi se, a kad će, ne znamo"? Da li treba da nas čudi što nisu čak ni imenovani krivci za toliko kašnjenje izgradnje koridora 10, a kamoli smenjeni?
U redu je da našu vlast ni posle svega nije sramota da se raduje kada izgradi deset kilometara nekog puta za četiri godine. Ali bi trebalo dobro da razmisle da li da preseku ijednu više vrpcu pre završetka koridora 10. Jer ako njih nije sramota, neka bar nas više ne sramote.
