Izvor: Politika, 11.Jun.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Erdogan deli Tursku
Oživljavaju linije starih podela na sekularnu i islamsku zemlju koje korene vuku još od Ataturkovih vremena
Istanbul – Premijer Tajip Erdogan stoji pred morem onih koji ga podržavaju mašući turskim zastavama i uzvikujući „Alahu akbar“, Bog je najveći, i kritikujući demonstrante, koji su protiv njegove vlasti, priziva duhove otomanskih pesnika, javlja Rojters.
Širom Istanbula, dižu se iste zastave sa belim polumesecom i zvezdom na crvenoj pozadini, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali veličaju neku drugu Tursku.
Neredi i protesti izbacili su na površinu šizmu turskog društva koja vraća u dvadesete godine prošlog veka kada je Mustafa Kemal Ataturk na ruševinama osmanske teokratije stvorio sekularnu republiku. Izbacio je islam iz javnog života, arapsko pismo zamenio latiničnim, uveo zapadna odela i ženska prava.
Ono što je nastalo bila je katkad napeta koabitacija između „bele Turske“ – sekularne, Zapadu okrenute elite, i „crne Turske“ – konzervativnog, veri okrenutog stanovništva mahom isključenog iz privilegija državne moći na koje su pažljivo motrili generali koji su sebe dugo doživljavali kao čuvare sekularizma.
„Bio sam iznenađen kada sam video sve te ljude koji nose tursku nacionalnu zastavu“, kaže Ugur Genč (42), stojeći na istanbulskom trgu koji je postao središte protesta. „I mi nosimo istu zastavu, ali nismo isto“.
Na susednoj barikadi stoji žena sa crvenom kapom na kojoj je ispisano „Ovo je moja republika“ i u majici sa Ataturkovim likom. Ona smatra da sekularni ustav Turske ugrožavaju Erdoganove religiozne pristalice.
Turska zastava postala je tačka okupljanja obe grupe koje republiku koriste za sopstvenu stvar.
Erdogan je odbacio svaku mogućnost da snage koje su protiv njega, posebno oni koji su se čitave nedelje borili sa policijom, predstavljaju istinsku Tursku.
„Da li su oni koji se za dva sata nađu na aerodromu u Istanbulu, Adani, Mersinu i ovde u Ankari – narod?“, upitao je tokom jednog sastanka u nedelju.
Erdoganove pristalice dele premijerove primedbe.
„Volim svoju zemlju“, kaže žena predstavljajući se kao Zejnep. „Nećemo dopustiti da neki pljačkaši preuzmu našu zemlju i našu zastavu“.
Erdoganovi manifestanti takođe imaju veze sa Ataturkom: portreti i transparenti sa njegovim likom.
Erdogan, koji bi mogao da se svrsta u kategoriju „crnih Turaka“, napravio je istoriju 2002. kada je na vlast doveo novu stranku koja okuplja islamiste, liberale i nacionaliste. Nezadovoljni tradicionalnim sekularnim partijama, birači su pozdravili planove socijalnih reformi i reaktiviranja političkog islama.
Samo tri godine pre toga, Erdogan je bio žrtva sopstvene ljubavi prema rečima i zatvoren zbog recitovanja poeme turskog nacionaliste optuženog da je raspirivao versku mržnju. „Džamije su naše barake, kubeta naši štitovi, minareti naši bajoneti“.
Demonstranti na Trgu Taksim, i drugim gradovima širom Turske, veruju da se posle tri kasnije izborne pobede Erdoganov stil, toliko obožavan od birača, pretvorio u netoleranciju bilo kakvog izazova unutar ili izvan njegove Partije pravde i razvoja (AKP).
Erdogan međutim negira bilo kakvu subverzivnu nameru prema sekularnoj republici i nametanje islamskog poretka.
„Ne mogu da aplaudiram okrutnosti, ne mogu da volim ono što je okrutno“, rekao je Erdogan na mitingu citirajući Mehmeta Akifa, osmanskog pesnika koji je napisao tursku nacionalnu himnu ali se odrekao Ataturkove Turske nezadovoljan sekularnim ustavom. „Ja sam neprijatelj grešnih dela ali volim grešnike“.
Demonstracije su stvorile neobičnu koaliciju: kemalisti zajedno sa kurdskim aktivistima, liberali i levičari, unionisti i aktivisti gej prava – moguća kičma novog civilnog društva.
Erdogan verovatno ovo nije mogao da očekuje i jasno je da ne prihvata da je napustio očekivanja kritika rastuće generacije koja smatra da se meša u njihov život.
Kafeima po trotoarima je zabranjeno da toče vino a uvedena su nova ograničenja na prodaju alkohola – slična onima na Zapadu ali kritičari smatraju da je to više zbog Erdoganovih ciljeva nego zbog brige za zdravlje.
Neki misle da se Turska menja na drugi način. Pokrivka za glavu, simbol ženske skromnosti koja je nekad bila zabranjena po državnim uredima, danas se sreće na univerzitetima, čak i u predsedničkoj palati. Erdoganova žena je uz njega, uvek pokrivena, a premijerova razmišljanja o ulozi žena nagoveštavaju njegove tradicionalističke poglede.
Ali, Erdoganove pristalice na promene gledaju kao na oslobođenje.
Kada Erdogan citira pesnika Akifa o ljubavi za „grešnike“, on između ostalog govori o ženama kojima je u prošlosti bilo zabranjeno da se, zbog islamske prekrivke za glavu, upišu na univerzitet. „Grešnik“, njegov neprijatelj, u stvari je poredak pre Erdogana koji je gušio tradicionalne turske vrednosti.
Mnogim pripadnicima srednje klase odraslim u striktno sekularnoj republici, Erdoganove reči i njegova poruka sasvim su tuđe, Tursku okreću Bliskom istoku a ne Evropi.
„Pozdravljam moju braću u Sarajevu, Bakuu, Bejrutu, Damasku, Gazi, Meki, Medini“, kaže Erdogan. Nema pominjanja Berlina, Pariza ili Londona.
Ali, mnogi sa Taksima i drugih protesta dovoljno su mladi da jedino znaju za premijera Erdogana. On može da kaže da su napravljeni u skladu sa njegovim reformama.
Neki na Taksimu smatraju ipak da premijer sređuje račune iz vremena ograničenja religiji u prošlosti.
„Premijer kaže da mi provociramo, ali on je pravi provokator“, kaže Eče Šimšek (17). „On koristi islam da provocira narod. On veru spušta na nivo da raspravljamo o tome da li neko nosi mini suknju ili maramu na glavi, što je pogrešno“.
Zato Erdoganovi kritičari tvrde da je unazadio demokratiju.
objavljeno: 11.06.2013.
.jpg)
