Izvor: Sportski Žurnal, 05.Nov.2010, 03:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Čavin sin: Znam da me tata gleda

Oronula, trošna, kuća na Zvezdari broji poslednje dane. Neće još dugo, ljutite mašine brekću sa svih strana, spremne da sruše još jedan kutak starog Beograda. Bliži se trenutak kad će kućerak ustupiti mesto višespratnici s pogledom na Ulicu Dimitrija Tucovića.
Ispred broja tri, tik ispod Ulice vojvode Savatija, čuje se neobična buka. Golubovi lupaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << krilima u novembarskom sunčanom danu. Nešto im ne da mira. Hoće da iskoče iz ogromnog kaveza.
– Deda, hajde da se slikamo – čuo se glas stasitog momka, dok mu je osmeh titrao na usnama.
Zastao je zategnuti starkelja, čiji izgled nikako ne odgovara podacima iz lične karte. Piše da je rođen 1936, izgleda da je 15 leta mlađi.
– Ajmo, ovuda, do golubova – odgovorio je deda.
Obojica imaju istovetan nadimak – Čava. Njegovu prirodu niko nije ispitivao, iako ga je proneo čovek koji više nije među živima. Zoran Dimitrijević, legenda Partizana u jugoslovenskog fudbala, sin Sveta Golubara i otac Milošev okončao je životni put pre četiri godine. Bio je septembar 13.
– Prijaju mi poređenja sa ocem. Imao je sve što fudbaler može da poželi. Ma i više od toga. Takav se jednom rađa – opet je zaigrao dečački osmeh na Miloševom licu.
„Sjajan je taj mali, napraviće čudo”, čulo se na Banjici pre pet dana, dok se Milošev Rad poigravao sa novosadskom Vojvodinom u derbiju 10. kola Jelen Super lige. Inspirisan u finišu overio je titulu najboljeg na terenu. I naterao trenera Marka Nikolića da ga izvede u trećem minutu nadoknade vremena. Za ovacije, na bis. Aplauzi su parali Banjicu tog nedeljnog popodneva.
Mali Čava izazvao je erupciju oduševljenja. I neodoljivo podsetio na oca posetioce koji su uživali u derbi poslastici.
–  Tata je bio neponovljiv, nemam ni deset odsto njegovog fudbalskog gena. Voleo sam Zorana mnogo, uvek sam voleo da čujem njegovu reč. Morao sam da slušam, za mene je otac bio najbolji trener i savetnik.
Promenio se mnogo Beograd od kad se posle dve decenije Miloš vratio u njega. Izabrao je zimus Rad, iako je tri godine ranije mogao u Partizan. Sudbina je ispisala neobičan zaplet. Kao u filmu.
– Istekao mi je ugovor sa Nantom, mogao sam da biram između Grenobla i Partizana. Izabrao sam Francusku, zbog Mehmeda Baždarevića, možda sam i pogrešio. Meša se založio za mene, ali me nije bilo na terenu. Jedva sam čekao da prođu te dve godine.
Zastao je i opet se vratio očevim rečima:
– Uvek mi je govorio „život ide dalje, digni gore glavu”. Teško sam podneo njegov odlazak, mnogo mi nedostaje. Znam da me i sada gleda...

Nastavak na Sportski Žurnal...