Izvor: Blic, 18.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Karavan za ogrevna drva
Karavan za ogrevna drva
U sam cik zore, od šumarske kuće na Crkvinama u novovaroškom selu Draževići gotovo svakodnevno, već šest meseci, u planinu kreće neobičan karavan. Šest konja štajeraca u koloni hitro grabe uz brdo, kao da ih gore u vrletima Zlatara umesto napornog rada i lomljenja kopita po planinskim bespućima čekaju njive na kojima se pod vetrom povijaju stabljike okićene zrnima zobi. Zvono okačeno o vrat predvodnika ravnomerno klapara remeteći tišinu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i svojim reskim zvukom budi divlje zverke, isterujući ih iz toplih jazbina u prohladno, planinsko jutro. Za Miškom, odmah u stopu, kasaju Riđan, Šarga, Malina i Cvetko. Na leđima Acka, poslednjeg u koloni, u tvrdom samaru od koga tokom dugog putovanja ostaju duboke brazde u koži jahača, drema gazda neobične družine, i otvorenih očiju sanja kako se sa suprugom Radojkom i četvorogodišnjim sinčićem Radom konačno skrasio nakon lutanja 'trbuhom za kruhom' i kako je našao 'pristojan posao' sa osmočasovnim radnim vremenom. - Ovako radim od svitanja do sumraka. Odmaramo se samo kada je crveno slovo, nedeljom i praznikom. Po vasceli dan tabanam za konjima, tovarim cepanice, vezujem i drešim konopce na samarima. Iz šume izlazim jedino kada me snegovi oteraju - priča tridesetpetogodišnji Milovan Došić, čekajući da sunce 'mine podne' pa da uz zalogaj predahne i konjima podeli kukuruz za užinu. Došić je rodom iz, kaže, između Vlasenice i Han Pijeska u Bosni, a na Zlataru je od aprila. U planinska bespuća, tamo gde se i pored svih čuda tehnike jedino može stići peške, Milovan zalazi sa svojim konjima i iz dubodolina kojima gazduje Šumsko gazdinstvo u Prijepolju, do šumskih puteva na samarima štajeraca iznosi bukove cepanice za ogrev ili jasikovo i četinarsko drvo za celulozu. - Na tri konja se natovari prostorni metar drva i sa šest se dnevno iznese po 25 metara. Mesečno, uz pomoć dva radnika, na lageru može da se složi 500 metara. Metar se plaća tri do četiri evra, a cena zavisi od udaljenosti. Ponekad pod punim tovarom konji pređu i po čitav kilometar, sve uzbrdo - kaže Došić.
U vrletima bez pristojnih puteva, samarice su, kako drvoseče i šumari zovu konje sa samarima, nezamenjivo 'transportno sredstvo', jer traktori ne mogu po stazama i bogazama, a i tamo gde uz pomoć 'srca i lude glave' vozača uspeju i da stignu krše šumski podmladak i prave štetu.
Konji štajerci pokazali su se najboljima za ovu vrstu posla, ali su, upravo zbog toga, dostigli i cenu od hiljadu evra. Uz seno, za dnevni obrok treba im, po grlu, devet kilograma kukuruza ili zobi. Potkovice, bez kojih nema ni rada, pod teretom se brzo cepaju, dok se za kvalitetan samar mora na pazar ići čak u Banjaluku.
- Nevolja je što krvavo zarađene pare ne stižu na vreme. Tek nedavno sam naplatio rad u aprilu i maju, a radnici koji mi pomažu traže zaradu odmah. Ponekad mi šumsko gazdinstvo u kompenzaciju daju balvane i cepanice, a ovi iz Ivanjice duguju još od prošle godine, pa sam morao da smanjim broj drvoseča - vajka se Milovan.
Izvlačenje drva iz dubodolina Došiću je osnovano zanimanje već punih 18 godina. Pre rata je u Bosni imao osam pari teglećih konja i 15 samarica, ali je zbog manjka para morao da smanji i njihov broj. Poslednjih godina krstari planinama 'sa sve strane Drine'. U bespućima društvo mu prave supruga Radojka, koja ponekad pritekne u pomoć u teškim poslovima, i sin Rade, prateći roditelje na samaru Riđana.
- Živim i radim po planinama oko Ivanjice, Raške, Kosjerića, Nove Varoši i Prijepolja. Kada bi Bosanci koji rade po radilištima 'Srbijašuma' napustili posao, onda u Srbiji ne bi imao ko da radi teške fizičke poslove, pogotovo ne ove sa samaricama - veli Milovan. Ž. Dulanović
