Izvor: Politika, 09.Mar.2011, 09:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vuk Drašković: Parčići sećanja
Iste večeri po emitovanju nečasnog TV-komentara, iza ponoći, napisao sam proglas za demonstracije. „U subotu, 9. marta, tačno u podne, na Trgu Republike, kod našeg čestitoga kneza.” Televiziju sam nazvao TV-Bastiljom i napisao da ,,TV-Bastilja mora pasti”! Poziv je, izjutra, poslat Srbiji, a tek kasnije biće određeni i zahtevi predstojećeg narodnog okupljanja. Da televizija objavi demanti SPO i da direktor, glavni urednik i još trojica urednika podnesu ostavke.
Sav u ožiljcima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od tolikih laži i uvreda mislio sam, jedino, na svoje dušmane... baš dušmane, tako sam te noći razmišljao o Miloševiću i njegovoj ženi, želeći boj i osvetu. Nisam, pri tome, znao ni kakav boj, čime, sa kim sve, i koju vrstu osvete tražim.
Straha, sigurno, nije bilo. Strah se rodio u danima ispred mene.
U stranci, u kafani, u kući, u šetnji, u snu, svuda i bez prestanka, postavljao sam sebi sva moguća pitanja i, uvek, ostajao bez odgovora. Šta ako narod ne dođe u dovoljnom broju? Svi smo još u šoku od izbornog poraza. Ali, šta ako dođu, a Milošević odbije naše zahteve? Da ih povedem na televiziju? On to očekuje, jer veruje da ću se, 9. marta, u Beogradu igrati Bukurešta, u kome će ona i on biti Elena i Nikolae! Televiziju će braniti mitraljezima! Da se sa trga ne razilazimo? Dan-dva i ljudi će otići. Kud da ih povedem? U skupštinu, da je zauzmemo? Da postavimo barikade oko skupštine, proglasimo slobodni narodni parlament i pozovemo Beograđane i Srbiju da branimo osvojenu teritoriju.
Ali, šta, ako ti ludaci, on i ona i njihovi generali, tenkovima i topovima krenu na skupštinu? Hoće li na mene pasti krivica zbog prosute krvi? I da li su ostavke petoro njihovih slugu skuplje od bilo čijeg života? I šta ćemo, i kud, ako nas policija napadne već na trgu? Neće smeti! Hoće smeti! Ona i on smeju i hoće sve. Moram, govorim sebi, da zamislim ono najgore i tako će, sigurno, biti...
– Ne damo rušilačko okupljanje u centru Beograda! – poručuje Milošević i zabranjuje skup na Trgu Republike.
– Daćeš, daćeš! – odgovaram.
– Neka mitinguju na Ušću – kaže on.
– Mi ne protestujemo protiv ušća Save u Dunav nego protiv uređivačke politike televizije! – uzvraćam.
I, onda, pet dana uoči 9. marta, „Srpska reč” gađa pravo u srce. Objavljuje, na naslovnoj strani, glavu Mirjane Marković, sa Staljinovim brkovima!
Više nije bilo mesta za ultimatume, kontraultimatume ili za popuštanje ijedne strane. Obe vojske čekale su zakazani dan i svaka sa verom u sebe...
Usred mog govora, sa svih strana i po komandi koju nisam mogao čuti, krenula je policija. Udaraju, gledam, pendrecima i čizmama, eksplodira suzavac, vodeni top baca debele mlazeve, idu borna kola, pojavi se i konjica... jauci, vriska, ljudi se spotiču o ljude i padaju jedni preko drugih... Pogled mi se zaledio na nekom seljaku koji se hrve sa policijskim vučjakom... Napadaju iz svih pravaca, iz Francuske, Makedonske, Kolarčeve, Vasine, Čika Ljubine, od Ruskog cara. Hoće, vidim, da demonstranti, koji se povlače i bivaju sabijani ka sredini trga, gaze i ubijaju sami sebe. I, tada, izgovorim tu jedinu i, spasonosnu, reč.
– Ju-riš! – dreknem u mikrofon. – Ju-riš! Ju-riš...! – ponavljao sam komandu i gledao kako se sabijena opruga ljudskih tela i gneva odapinje u suprotnom smeru, a napadači bezglavo beže bez kapa, bez šlemova, bez otetih pendreka, bez cisterne sa vodenim šmrkovima, bez bornih kola sa mitraljezom na krovu... Bacih mikrofon i sjurih se pred pozorište, da se pridružim poteri...
Vuk Drašković
objavljeno: 09.03.2011.
.jpg)
