Izvor: 011vodič.com, 24.Mar.2015, 16:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRPSKO SRCE JOXANOVO
Ovo su moje oproštajne reči koje prinosim vremenu što sledi, možda će nekom ranu da zaleči nekog će drugog ljuto da uvredi.
Zovem se Johan, Nemac po rođenju, od oca Hansa i majke Grete. Naša je kuća znana po čuvenju, u raskoši živeh k’o jedino dete. Nasledih fabrike, silna imanja, nepregledne šume i brojna stada. Radost mi trajaše sve do saznanja da teška bolest mnome vlada. Doktori rekoše da neću dugo godinu jednu il’ možda dve, svet mi se sruši, o moja tugo, u jednom >> Pročitaj celu vest na sajtu 011vodič.com << danu nestade sve. Rekoše neću izdržat više. Najbolji doktori koji postoje, jedini lek je, svi se složiše, da zamene drugim srce moje.
O, sudbo moja, o divni časi, najlepši moj životni trene, kada iz bolnice stigoše glasi, našli su doktori srce za mene. Za cenu čovek tada ne haje, i ne znam da li za to postoji, nisam čak pit’o ni ko ga daje, kad život novi meni predstoji. Operacija prođe u najboljem redu sa novim srcem nestaše boli, tek onda shvatih, kad skinuh bedu, koliko se život ceni i voli.
Nedugo zatim, kroz noći tavne u snu mi prilaze lica neka i zvona crkve pravoslavne, budi me njihova tužna jeka. Jasno vidim predele strane, prelepe šume i polja plodna, livade i potoke, razigrane brdašca blaga i vinorodna.
Vidim i dvorište između plota, ambar i štalu, stazu do kuće, starinu neku što duvan mota, dok gleda kera i zvižduće. Starica krhka živinu vabi dok baca proso iz male zdele, a onda žurno ka štali grabi da pusti na vodu šareno tele. Prelepa žena, gipka k’o srna, dvorištem hita da ručak stavi za njom vijori kosa joj crna i malo dete očiju plavi.
O, ta me slika hodila često, snovima mojim davala sreću, spavao nisam al’ to je mesto, stvaralo ljubav u meni veću.
A onda dođoše ružni snovi, koje ne mogah da prebrodim, nastaše neki predeli novi, kojima svezan, u koloni hodim. Uguraše nas zatim u neka kola, put je trajao beskrajno dugo, uz psovke, pretnje, trenutke bola, od zveri se nismo nadali drugo.
U Žutoj kući, u gradu Burelju, saznasmo tako je mestu ime, u albanskom privatnom mardelju, tamničiše nas do početka zime. Poslednja slike koje se ježim beše zelena maska doktorska i lice koje videh, dok ležim, kako se kezi mrcina mrska. I svetlo jako, jače od sunca, koje mi seva mozgom k’o strela dok me na živo seku k’o junca i krv dok šiklja, poslednja vrela. Zadnje što videh bejahu ruke, šiptarske kako dignute stoje, na njima drhteć’ uz teške muke još uvek kuca – to srce moje.
Taj urlik strašan što nebo para vrać’o me stalno iz noćnih mora sve sam mislio da san me vara i spas da donosi jedino zora. Krenuh na put, nepoznat, dalek da nađem izvor nesanih noći, da rešim jednom, ali za navek, kud srce vuče – gde moram poći?
Kosovo beše cilj moga puta tamo me povede duša i telo krenuh k’o putnik koji ne luta kome je poznat i kraj i selo. Ugledah crkvu iz snova mojih pred njom je straža, to me začudi, sa vojskom neku reč prozborih- kažu da čuvaju crkvu od ljudi Kakvi su ljudi što bi da sruše lepotu ovu iz srednjeg veka, imaju li oni bar malo duše znaju li kakva ih sudbina čeka?
Pred mojim očima puklo selo oko njega svuda bodljikava žica k’o da ga nešto za vek proklelo i ljude u njemu zgrčenih lica. Gledaj Evropo, zavrištah tada pogledaj svete tu pravdu našu dokle će ovaj narod da strada, a drugi i dalje oružjem mašu.
Iznad te tuge, iznad te žice, osetih pogled koji me traži ugledah poznato dečije lice koje me noću snovima blaži. I priđe meni kroz žica splet, zagrli ručicom oko vrata to božje biće, nebeski cvet, prozbori nešto: „Tata, tata”.
A srce moje k’o ludo skače, šavovi hoće da popucaju, šta li te reči njemu znače da li se možda prepoznaju? Nisam ni hteo al’ moje ruke krenuše k njemu nekako same to dete nežno, o moje muke, beše k’o zračak iz ljute tame. Žena iz snova dojuri s vrata, iz onog istog dvorišta preko, „Milane sine, to nije tata, on je na nebu negde daleko. Naš Jovan sine Kosovo čuva zajedno gore s Lazarom svetim čujem ga uvek kad vetar duva, tebe kad gledam njega se setim.”
Stojimo tako, žica nas deli, a srce spaja ljubavlju istom, i svet je zastao, upravo celi, zaustavljen božanskom iskrom. U povratku malo zastah po strani zadivljen, ponosan i prepun sreće, dok Jovan i mrtav Kosovo brani, Srbima ga niko oduzeti neće. Od juče ja sam Petrović Janko, rođenjem Nemac, Srbin po veri, napisah ovo jer želim žarko, istinu da saznaju svetske zveri. Od stida malo da pognu glavu, zločince kazne – dobro ih znaju, žrtvama srpskim da odaju slavu, imena njihova večno da traju.
Veselin Dželetović „Srpsko srce Johanovo“
The post SRPSKO SRCE JOXANOVO appeared first on Politika.
