Izvor: Luftika.rs, 06.Dec.2016, 22:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćale, izem ti tu budućnost!
Imam dvadeset četiri godine, drugarice od dvadeset godina, i najboljeg druga od dve godine. Ćale kaže da je krajnje vreme da počnem da se družim sa ljudima svojih godina. Da se angažujem u nekoj političkoj stranci. Da nađem pravi posao, od kog ću živeti, bar dok vladajuća stranka caruje. A ne to moje neisplativo studiranje, piskaranje i izmotavanje. Ta politika, kaže, tu su pare. Idi malo, proguraj se. To je budućnost.
Kažem, ćale – izem ti tu budućnost.
Politička >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << karijeraImam dvadeset četiri godine i donekle sam oličenje izneverenog očekivanja. Nisam bogata političarka koja će svom ćaletu kupiti vikendicu na Tari, da bi on čuvao ovce i bavio se stolarijom kad se penzioniše. I dalje sam samo volonterski aktivna studentkinja, zbog koje često crveni, jer eto, tuđa deca imaju prave karijere u lokalnim opštinama, i/ili decu u obdaništu, dok njegovo radi za eksere, studira, i piskara. Dobro, pomalo plaćeno piskara. Ali to je i dalje samo piskaranje. To nije karijera. Piskaranje ne uplaćuje penziono. Piskaranje neće moći da gaji decu. Piskaranje neće moći da obezbedi život kakav on nije imao, a kakav svom detetu želi.
Imam dvadeset četiri godine i odnekle sam sve što sam želela da budem. Ja. Jednostavno, ja. Nisam tatina političarka, babina doktorka, svekrvina snajka. Možda nemam petogodišnji radni staž ili petogodišnje dete, a sasvim izvesno nemam ni kola kakva vozi moja vršnjakinja, koja je, opet, u stranci u kojoj ja nisam. Dakle, možda za deset godina umrem od gladi. A možda otvorim kreativnu poslastičarnicu.
Zašto se niste ubili?
Imam dvadeset četiri godine, i kad smo već kod umiranja, nedavno sam slušala predavanje „Zašto se niste ubili?“. Predavač je u jednom trenutku rekao da je smisao individualna stvar. Da je čovekov osnovni poriv da sam sebi osmisli smisao u svetu besmisla.
Imam dvadeset četiri godine, pune džepove inspiracije, i osmišljavajući svoj smisao, svaki put kad vidim proćerdane snove i protraćene ideje, svaki put kad vidim mladost prodatu za radno mesto, zaista mi dođe da stanem ispred njih i pitam ih zašto su prodali svoj smisao. I koliko je sendviča koštao.
Zaista mi dođe da stanem pred njih i pitam, zašto se nisu ubili.
Milica Stanisavljević / Blacksheep.rs
Pročitajte i: Mala za kombinaciju
.jpg)
