Izvor: BalkanRock.com, 20.Jul.2017, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lorde – Melodrama (2017)
„Poraslo dete, osamostalilo se“, odzvanja mi u ušnim hodnicima, dok iz zvučnika curi njen, neodoljivi glasić, sa digitalizovanim ustupkom, novozelandske pevačice – po srbijanskom: pevaljke – Lorde, sa njenog drugog po redu, ekstremno melanholičnog, nimalo bezazlenog albuma, „Melodrama“, koje stiže, kao preporučeno, za svako osušeno, presušeno i, maltene, lipsano tržište žedno inovativnog popa.
Ali, dok se u SNSrbiji punk lešinari i rock talibani >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << bore protiv svakoga ko iskaže drugačije mišljenje o njihovim tobože omiljenom bendu, u kojem sviraju njihovi drugari, i linčuju onog ko kaže da mu je „mala i kvalitetna“ scena puna sujetnih budaletina i plačipičkastih muzikanata, na zvučnike, direktno iz internetskog kosmosa, sleće devojčurak koji je u globalnoj javnosti – bez obzira koliko ona bila glomazna, koliko bila ozbiljnija i koliko svestranija – prošao kroz southparkovano sito i kritičko rešeto, zbog kojeg, naprotiv, nije ostala kod kuće da cmizdri, ljubi jastučić i tvrdi pazar kako su svi koji su protiv njene muzike iskompleksirani, isfrustritani i zavidni – već je herojski izbacila još jedno delo, koje će je ovog puta zasigurno odgurnuti u zvezdano nebo rado preslušavanih muzičkih albuma.
Naime, njeno stvaralaštvo nije nešto menjalo kurs kretanja i eksperimentisanja sa drugim muzičkim pravcima, već je svesno krenulo da popločava onu začetu koziju stazicu sa prvog albuma, zbog kojeg je nagrabusila u brojnim satiričnim komadima, ali je, pak, sa ovim, zacementirano otišla u kreativno uzdignuće svojih tekstova, koji, barem po njenom svedočenju, su voženi ličnim ekserom autobiografskih isečaka iz života.
Neka me muzički džihadisti razvuku po ulicama Beograda, ali kovrdžava Lorde na militrenutke – kada iz zanesenosti njenih stihova padne u još dublji refren – podseća na Lanu Del Rey, što već daje ogromnu pluščinu u obliku onog pozlaćenog krsta od 100.000 evra, a ondak, nažalost, na trenutke – ali, samo na trenutke – sklizne u teenage popčinu, koju je Britney Spears radosno među omladinom širila, dok je harala sa svojim Toxicom i ostalim (s)hitčinama. Ponavljam treći put: samo na trenutak.
A sada ozbiljno, novopečeni album – od po 11 pesama – izbacuje iz sebe svu taštinu gorenavedene pevačice; svu zlusretnu sudbu, monoterepautske, pomalo intimne i, na prvi pogled, potresne ispovesti, sa kojima se „naša mala“ za života susretala. Sklanjajući sa sebe digitalizovane maske, prevelike zvučne obrade i pretenciozna šminkanja u post-produkcijskim laboratorijama, dobijamo jednu krajnje iskrenu, tmurnu i brutalnu priču o tome kako je biti mlada ženska osoba na ovom čudovišno svirepom svetu.
Njen milozvučni glas nadilazi svaki mogući žanr – bez obzira da li je to u ovom slučaju pop – tako da, prosečan slušalac, koji čak nema pojma ko je ona, može, ako nije derivat wannabe-hardcore auditorijuma, da dođe do veoma prostog zaključka, a to je, da je ova „mala čupava“ možda najvrednija, najsvetlija i uspinjuća nada u kojoj će konačno moći da se uživa – od 7, pa do 107 – bez ikakve pomisli da je ovo još jedna u nizu šunderastih zečica i plastificiranih picopevaca koji su na jedan sekund zasijali, a zatim, sa radara, zauvek otišli u bestraga.
Tako da, u odnosu na prvenac „Pure Heroine“, „Melodrama“ je eksplodirajuća kesa puna žuči, srcecepajućih šaputanja i mračnih posrtanja – tako mudro upakovanih u osnovne okvire elektropopa, bez ikakvog odstupanja od istog, gde se čak mogu čuti i simfonijske pratnje njenog vokalnog otkrovenja – koja će „maleckinu“ glazbu lansirati u vasionu dostojnu veličanstvenih stvaralaca muzike XXI stoleća.
Lista pesama:
1. Green Light
2. Sober
3. Homemade Dynamite
4. The Louvre
5. Liability
6. Hard Feelings/Loveless
7. Sober II (Melodrama)
8. Writer In the Dark
9. Supercut
10. Liability (Reprise)
11. Perfect Places
.jpg)
