Izvor: Blic, 21.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zrnce nade za posrnule
Zrnce nade za posrnule
Potraga za što boljim svetlosnim rešenjima, shodno indikacijama mladog reditelja Miloša Lolića, ispunjavala je Scenu 'Bojan Stupica' u kasnim noćnim satima pred početak probe komada 'Druga strana' Dejana Dukovskog. Uprkos ne baš dobrim uslovima (zbog glasne muzike iz obližnjeg kluba) proba je, sa izvesnim zakašnjenjem, negde oko ponoći krenula punom parom.
O svom radu na ovom komadu Lolić kaže: 'Ako je za prethodne komade velikog pisca >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Dejana Dukovskog bio karakterističan Balkan kroz koji smo čitali i univerzalno, svetsko, u ovom komadu imamo to svetsko, kroz koje čitamo i naše balkansko. Četiri junaka prepliću svoje životne priče u kojima se ogleda ta, uslovno, pogubnost današnjeg sveta za čoveka kao individuu. Ali Dukovski ostavlja zrnce nade, ocrtava pukotine u tom čvrstom ustrojstvu koje se čini neumitnim. Čak i kad ih junaci na sceni ne prepoznaju, oni ostaju vidljivi za publiku.'
Sa scene se čuju zvuci poznate dečje pesmice u izvođenju Dragana Lakovića: 'Šta je na kraju, deca bi htela da znaju (...) krajevi se potroše, počeci uvek traju. Početak, eto šta je na kraju.' Lili (Vladica Milosavljević) i Laki (Boris Komnenić), sudeći po rediteljevim reakcijama, više nego dobro igraju scenu susreta posle dugo vremena, razmenjujući replike iz kojih se čitaju njihovi gorki životi, izgubljenost, žudnja i upitanost za sutrašnjicu.
I dok Laki govori kako se plaši smrti, kako ima dilemu - da l’ treba da ima dilemu u vezi s tim strahom, a Lili mu kratko i odsečno replicira da sere, začu se rediteljev glas: 'Dobro je... Sad pomeri lutku, pomeri je skroz u krilo. Pusti taj kasetofon, muzika... pusti jače'.
'Ne može jače od ovih iz ‘Stupice’...', tiho komentariše Irena Šarović, zadužena za scenski pokret. 'Ne znam, Šarka, za tebe, ali ja bih votku, a bogami može i kafa ako imaš vezu u bifeu', čuje se odnekud.
A na sceni Vladica, van mizanscena i teksta, traži nešto po podu. Izgubila je, veli, minđuše... 'Ma, pusti minđuše', glasno će reditelj, 'uzimaš mantil i krećeš... tako'.
Pod svetlošću reflektora pojavljuje se Mala (Dubravka Kovijanić) i nosi kasetofon iz kog se čuje dečja pesmica Dragana Lakovića: 'Neko je nekom rekao, poslednji san sam stekao, podelimo ga nadvoje/Sad pola sna je tvoje...' I već u prvoj njenoj pojavi biva jasno da je reč o veoma mladoj, izgubljenoj, posrnuloj devojci.
'Gradeći ulogu, elemente lika sam skupljala i prepoznavala na ulici. Mislim na način ponašanja, neki nagomilan bes, prepuštenost samom sebi, izgubljenost, nesnađenost. Možda je to neminovnost zbog konteksta i uslova odrastanja. I možda ne u tako ekstremnom obliku, ali toliko je posrnulih oko nas. Međutim, moja junakinja se ipak bori.'
Na sceni se smenjuju unakrsni susreti junaka, dijalozi, njihova upitanost, (ne)razumevanja... Mala drži pištolj uperen u Lili, tera je da se svlači i pevuši dečju pesmicu 'spavajmo, sanjajmo...'
'Priča je prezentovana i kroz niz različitih ljudskih susreta, prijateljskih, ljubavničkih, generacijskih... Dovoljan je istinski susret dve duše da bi planeta promenila pravac, ali...', priča reditelj. I još: 'Dukovski nam kroz likove govori kuda sve mogu odvesti ljudske susreti, a kuda uglavnom, nažalost, vode u današnjoj konstelaciji stvari savremenog sveta. Komad jeste angažovan ali ne na dnevnopolitičkom već na, rekao bih, univerzalnom nivou. Živimo u svetu gde su se sve ideologije pokazale kao pogubne jer svaka na kraju zaglibi u fašizam ove ili one vrste. A ovi junaci malo ili nimalo utiču na stvari i baš zbog toga su nam bliski, jer i naša je nemoć velika u odnosu na krupne stvari koje nam kroje život.' Tanja Nježić
