Izvor: B92, 01.Mar.2008, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ROBERT PLANT & ALISON KRAUSS
Nisam planirao da mi se ovo dopadne
Ako želite da se informišete o sastavu tima koji je kreirao Raising Sand, o originalima i prethodnim izvedbama ovde obrađenih pesama, o komparativnoj analizi i relevantnom sudu o T-Bone Burnettovom producentskom radu savetujem vam da posetite allmusic.com i pročitate vrlo iscrpnu kritiku Thoma Jureka. Vi koji bolje pamtite setićete se da sam vas i ranije u nekim situacijama upućivao na allmusic.com, tako da ne treba da se plašite >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da će vam se nešto desiti.
Time smo podmirili objektivn(ij)i osvrt na ovo izdanje (kao i potrebu nekih čitalaca ove kolumne za akademskim uzdizanjem).
Raising Sand je sjajna ploča zahvaljujući, pre svega, dvama stvarima: izvanrednoj pitkosti Alison Krauss i uviđajnosti Roberta Planta da tome ne staje na put. Kada kažem pitkost mislim na neočekivanu transformaciju iz, prečesto prekonzervativnih, voda blugresa u zanosnu kantri šansonjerku, naročito u kontekstu kada se odabrani materijal pre nameće kao kulturno-antropološka studija (arhaičnost i dalje dreči iz nepokondirenog honkitonka Gone Gone Gone (Done Moved On) i Let Your Loss Be Your Lesson). Verovatno inspirisan pozitivnim primerom, Plant nema ništa protiv da ne bude Plant (sem u Fortune Teller i Dylanovski vozdignutoj Nothin’, Townesa Van Zandta) i pristaje da bude mekan poput Knopflera i Mark Olsona ili džangrizav poput Waitsa.
Najveći deo Raising Sand (Killing The Blues, Through The Morning Through The Night, Trampled Rose...) dejstvuje u kantri ezoteriji koju je za potrebe EmmyLou Harris i Boba Dylana do savršenstva osmislio Daniel Lanoisa. Naravno, skoro religiozno blaženstvo koje Lanoisa provlači između instrumenata i glasova ovde je desetkovano na, uslovno rečeno, radio-friendly format. Pohvalna referenca bio bi odličan album pomenutih EmmyLou Harris i Marka Knopflera, All The Roadrunning, iz prošle godine. Ova vrsta potkovanog, ali pitkog pristupa neznanim i još neznanijim originalima recept je i od kritike i od publike prihvaćen na albumima Norahe Jones, što više nego solidan komercijalni uspeh Raising Sand i potvrđuje.
Izuzeci iz ovog druželjubivog raspoloženja su bounmašinovana Rich Woman, špageti-folk Sam Philipsine Sister Rosetta Goes Before Us i krhka rekonstrukcija tradicionala Your Long Journey koji bi bio ponos na svakom izdanju Gillian Welch.
Ono što je, ipak, najstrašnija stvar u vezi sa Raising Sand, i njegovim autorima, jeste sa koliko lakoće oni zapišavaju dobar deo mlade produkcije amerikane, kao i koliko je malo orkestriranja i uštimavanja potrebno zainteresovanom srcu i rafiniranom ukusu.
SELEKTAH:
****
