Izvor: B92, 03.Okt.2008, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Predsednici" suparnici
Pročitajte izveštaje iz Gruzije koje je slao Metju Kolin, dopisnik BBC-ja i autor knjiga "This is Serbia Calling: Rokenrol radio i beogradski pokret otpora" i "Izmenjeno stanje".
"Predsednici" suparnici u Južnoj Osetiji
Izveštava Metju Kolin iz Činvalija
BBC News, 17. novembar 2006.
Pogled iz kuće u Staljinovoj ulici u kojoj smo odseli verovatno je vrlo slično izgledao i pre 20 godina u sovjetskom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << vremenu. Staljinova ulica prolazi kroz Činvali, turobni sanjivi glavni grad Južne Osetije, oblasti koja pokušava da se odvoji od gruzijske vlasti još od rata koji se vodio u ranim devedesetim.
Put vodi na sever, prema veličanstvenim vrhovima Kavkaskih planina prekrivenih snegom, sve do ruske granice. Kako smo se njim vozili, počinjali smo da razumemo apsurdnu, ali opasnu, situaciju u kojoj ljudi u Južnoj Osetiji svakodnevno žive svoje živote. Prvo smo došli do punkta sa ruskim trupama koje su tu da bi čuvale neizvesni mir u regionu. Pored njih stajao je ogromni bilbord sa slikom ruskog lidera, Vladimira Putina. „Naš predsednik", pisalo je.
Na udaljenosti d nekoliko metara nalazio se gruzijski punkt. Iza njega, niz etničkih gruzijskih sela koje južnoosetijske vlasti ne kontrolišu prošaranih sa još ruskih i gruzijskih garnizona. Čitava oblast je složeni ćilim osetijskih i gruzijskih zona gde ljudi žive maltene jedni do drugih u atmosferi međusobnog podozrenja, a razdvajaju ih ljudi sa puškama.
Nakon što smo prošli šest punktova i nakon što nas je ispitao osetijski KGB, konačno smo stigli do osetijskog sela, Džahave. Upravnica lokalne škole, Galina Kabalova, pokazala nam je malo svetilište podignuto za tinejdžera koji je ubijen dok se borio protiv Gruzijaca za vreme rata. Škola je dobila ime u znak sećanja na dečaka za koga su smatrali da je patriotski heroj. Tu su bile porodične fotografije osamnaestogodišnjaka tamne kose i ozbiljnog izgleda okružene cvećem i ruskom zastavom. Upravnica je ponovila reči za koje je rekla da su bile poslednje reči koje je dečak izgovorio pre nego što je umro: „Ja sam Osetijac koji štiti svoju zemlju." „Nakon svih ubistava," pita se ona, „da li Gruzijci zaista očekuju da im oprostimo i živimo sa njima?"
Iako Gruzijci veruju da je Južna Osetija deo njihove teritorije, malo njih ima bilo kakvu predstavu o tome koliko je dubok bes Osetijaca. Nije bilo teško naći mlade ljude koji su govorili da bi išli u rat kad bi Gruzija pokušala da uspostavi kontrolu- besne mladiće koji su nam govorili da je Gruzija fašistička država, i pričali nam o onome što su nazivali gruzijskim genocidom nad Osetijcima.
Jedan takav čovek, radijski disk džokej, Aca Kokojev, rekao je da je nekada živeo u Rusiji, ali se vratio u Južnu Osetiju da bi se uključio u borbu za odvajanje. Aca se nije uklapao u stereotip anti-zapadne pro-ruske separatističke usijane glave. Rekao je da je ljubitelj evropske dens muzike i da voli da sluša britanske disk džokeje na BBC radiju. Ali, rekao je i da je voljan da se lati oružja protiv Gruzijaca. „Spremni smo da se borimo," rekao je, „samo nas ovdašnje vlasti sprečavaju."
Ovde mnogi ljudi veruju da ih samo Rusija može zaštititi od onoga što vide kao agresiju Gruzije. Koriste ruske rublje umesto gruzijske valute, mnogi imaju ruske pasoše, a njihovi satovi podešeni su po moskovskom vremenu, a ne po gruzijskom. Iako Kremlj nije dao znak da želi da ovu oblast primi u Rusku Federaciju, neki Osetijci veruju da je to njihova sudbina.
Ali malo dalje na putu iz Činvalija čuli smo veoma drugačiju priču. U gruzijskom etničkom selu, Eredeviju, nalazio se štab kampanje za alternativni referendum, na kom su ljudi glasali za stvaranje federalne države sa Gruzijom. Dok smo čekali da se sastanemo sa šefom izborne komisije, bucmasti div od čoveka u borbenoj uniformi ponudio nam je keks i rekao nam da Osetija ne postoji i ne treba da postoji. „Ona je bila deo Gruzije," rekao je, „uvek je bila i uvek će biti. Osetijski separatisti su samo marionete Moskve," rečeno nam je, „koje rade prljave poslove Kremlja da bi podrivali Gruziju i njenu pro-zapadnu vladu."
Izgledalo je da su dva suparnička referenduma ovde samo raspalila strasti i učinila da se do rešenja za dugoročni konflikt još teže dođe. Održani su i suparnički predsednički izbori koji su ovu oblast od oko 70.000 stanovnika doveli u bizaran položaj da imaju dvojicu ljudi koji tvrde da su njeni predsednici, a od kojih ni jedan verovatno neće dobiti međunarodno priznanje.
Jedan od malo ljudi koji su delovali spremni da razmotre pragmatično rešenje bio je osetijski ekonomista, Vahtang Žikajev. „Južna Osetija," kaže on, „postala je pion u igri moći između Gruzije i Rusije, međunarodni izgnanik sa samo jednim prijateljem- Moskvom. „Treba da nađemo načina da nanovo izgradimo odnose sa Gruzijom," rekao nam je. „Moramo da nađemo način da živimo zajedno; ako to ne uradimo, za nas ovde nema mogućnosti za normalan život."
Sakašvilijeva predstava
Izveštava Metju Kolin iz Tbilisija
BBC News, 5. oktobar 2006.
Mislili smo da treba da upoznamo predsednika kada je naš minibus stao ispred mračne zgrade. Tek smo tada primetili kako sevaju svetla u boji i čuli kako trešte taktovi gruzijske pop muzike. Umesto da nas, kako smo očekivali, dovedu u sedište vlade, pomoćnici predsednika Sakašvilija doveli su nas u zabavni park duboko u unutrašnjosti Gruzije.
Bilo je kasno, bili smo umorni, a morali smo da završimo intervju sa predsednikom do jutra.
Želeli smo da znamo koji će biti sledeći potez predsednika Sakašvilija u krizi koja je odnose između Gruzije i Rusije dovela na najnižu tačku u toku mnogo proteklih godina, tako da smo ga pratili kroz čitavu zemlju sve do luke Batumi na Crnom moru.
Da li je g. Sakašvili zaista ovo planirao za nas- noć na sajmištu? U ovom okolnostima to nije izgledalo baš prikladno.
Ovo je bilo pre nego što smo shvatili da je ovo bilo ključno mesto za prvi trijumf g. Sakašvilija kao predsednika. Ovde je, ubrzo nakon Ružičaste revolucije koja je dovela njegovu prozapadnu vladu na vlast pre skoro tri godine, lokalni moćnik koji je vodio ovu oblast digao most u vazduh u neuspelom pokušaju da spreči vladu da ponovo uspostavi kontrolu.
To je bila poruka koju je g. Sakašvili želeo da shvatimo – da se snage demokratije nisu mogle zaustaviti, sa kakvim god pretnjama se suočavale.
Ratnici i oružje su nestali, i na njihovom mestu nalazi se zabavni park.
Bio je to bizaran momenat u danu koji će biti dug i nadrealan. Čuli smo glasine da će četiri ruska špijuna koje su Gruzijci uhvatili uskoro biti oslobođena. Želeli smo da to potvrdi g. Sakašvili.
Ali, nakon zabavnog parka, imali smo još jedno skretanje. Ovog puta da bismo videli niz fontana koje su vlasti gradile oko Batumija.
Bio je mrak, padala je jaka kiša i nismo mogli mnogo da vidimo. I ma koliko impresivna bila fontana koja pleše u ritmu Vagnerove muzike, postajali smo pomalo nervozni jer nismo uspevali da obavimo posao zbog kog smo prešli sav taj put.
U dva sata ujutru, predsednik nas je konačno primio. Ali, i ako je znao da će Rusi uskoro biti oslobođeni, to nam nije govorio. Umesto toga, pričao je da smatra da Kremlj pokušava da podriva Gruziju jer je odbila da se sagne pred svojim bivšim sovjetskim gospodarima u Moskvi.
Nakon nekoliko besanih sati, došlo je vreme da se brzo vratimo u Tbilisi da bismo ispoštovali rok. Ali, pomoćnici g. Sakašvilija imali su neke druge ideje. Smatrali su da je to bio savršen trenutak za obrok u modernom restoranu na obali mora.
Ali, opet je tu bila poruka – pogledajte kakve napretke pravimo u ovakvim gradovima! Pre tri godine, Gruzija je imala vladu koja nije uspevala da se izbori da obezbedi svetla, vladu koja je dozvolila da privreda stagnira a korupcija cveta. Sada, ona vlada iznova gradi zemlju i ide ka uspešnijoj budućnosti.
U avionu koji je konačno došao da nas vrati u Tbilisi bio je neočekivani gost – ispostavilo se da je to predsednički mlaznjak g. Sakašvilija, i on je bio u njemu. Ali, iako su nam gruzijski zvaničnici upravo rekli da će Rusi kasnije tog dana biti oslobođeni, od predsednika nismo mogli da čujemo ni reči.
Vrata njegovog odeljka sve vreme su bila zatvorena, a nas su sa sve opremom strpali pored predsednikovog bezbednosnog tima čije su puške bile nagomilane na podu aviona. Jedno od nas moralo je da stoji u toku čitavog leta jer nije bilo dovoljno sedišta za sve. Bilo je to još jedno tipično gruzijsko iskustvo.
Sa aerodroma smo ludački odjurili do Sakašvilijeve rezidencije visoko u brdima iznad Tbilisija, gde ćemo konačno od njega čuti ono što smo već znali: da će Gruzija predati četiri ruska oficira čijim hapšenjem je započela ova kriza.
Nakon ovoga imali smo još jednu brzu vožnju do tužilaštva, gde je trebalo da počne predstava dana. Nekoliko minuta nakon što smo tamo stigli, stigli su i Rusi. Polako su dovedeni vezani lisicama, čvrsto držeći plastične kese sa svojim stvarima.
Izgledali su umorno i nervozno dok su pored nas provođeni u nekoj vrsti javne ceremonije – izloženi televizijskim kamerama kao obični kriminalci.
Konačno se završilo. Ali izručenje je, kao i mnogo štošta što smo videli u protekla 24 časa, izgleda bilo osmišljeno da prenese poruku. G. Sakašvili je želeo da kaže svetu da je, iako je oslobodio Ruse, on ostao prkosan. I želeo je da shvatimo da nikakav pritisak Rusije neće sprečiti Gruziju da ide ka slobodi.
