Izvor: B92, 03.Okt.2008, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadrealna parada
Pročitajte izveštaje iz Gruzije koje je slao Metju Kolin, dopisnik BBC-ja i autor knjiga "This is Serbia Calling: Rokenrol radio i beogradski pokret otpora" i "Izmenjeno stanje".
Nadrealna parada nezavisnosti u Južnoj Osetiji
Izveštava Metju Kolin iz Činvalija
BBC News, 22. septembar 2007.
Parada je bučno prolazila Staljinovom ulicom, predvođena ljudima na konjima u tradicionalnim ratničkim kostimima >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << koji mašu zastavama Južne Osetije i Rusije.
Za njima su išli južnoosetijski vojnici u borbenim uniformama i trupa starijih ruskih kozaka. Demonstracija snage, ili je makar tako na početku izgledalo.
Ali, onda su stvari počele da postaju pomalo čudne. Grupa mladih medicinskih sestara prošla je teturajući se na visokim potpeticama u belim mantilima i sa upadljivom šminkom, praćena povorkom farmera na traktorima, pekara koji su nosili vekne hleba, malom decom koja su vozila karting, i što je najbizarnije od svega, malim kamionom na kome je bio sto, a na njemu ponosno izložena mrtva ćurka.
Ali, Južna Osetija je čudno mesto. Ovaj mali, siromašni region tvrdi da je nezavisan. Ali on zapravo želi da se priključi Ruskoj Federaciji dok ga ostatak sveta i dalje priznaje kao deo Gruzije.
Rat koji je u Gruziji izbio pre 15 godina koštao ju je na stotine života, a sada je ona u stanju koje se naziva „zamrznuti sukob".
Ipak, gruzijska vlada još uvek kontroliše neke delove Južne Osetije, i želi da povrati ostatak te oblasti. U inventivnoj smicalici koju je nedavno izvela da bi podrila separatiste, postavila je rivalsku lokalnu upravu.
Ovo znači da oblast veličine Somerseta sa manje od 70.000 stanovnika sada ima dve vlade i dva čoveka koji tvrde da su njeni lideri. Nije onda iznenađenje što su tenzije i dalje jake i što redovno dolazi do pucnjave kad padne mrak. Južna Osetija nalazi se sa samom jugu Rusije i uticaj Moskve dominira na ovom mestu. Većina ljudi ima ruske pasoše, valuta je ruska rublja, Rusi služe separatističku vojsku i ruske mirovne snage patroliraju u zoni sukoba između vojnih punktova u nizu koji predstavljaju stvarnu granicu sa Gruzijom.
Strasti koje su podstakle rat i dalje tinjaju ispod površine. Kada sam pitao ljude koji su gledali paradu šta misle o Gruziji, to je pokrenulo bujicu ozlojeđenosti.
„Znate li šta nam je Gruzija uradila?" vikala je sredovečna žena pristojnog izgleda. „Počinili su genocid nad ljudima u Osetiji." Jedan starac koji je stajao u blizini rekao je to još direktnije: „Gruzija je naš neprijatelj."
Ali, kada sam pomenuo Rusiju, reakcija je bila sasvim drugačija.
„Naravno da bismo se osećali sigurnije kao deo Rusije," rekla je žena. Starac je ponovo bio direktan: „Mi imamo ruske pasoše, mi JESMO Rusi," izjavio je.
Svaki put kada posetim zonu sukoba u Južnoj Osetiji, stupim u kontakt sa jednim prijateljom iz Osetije koji je izgleda jedan od malo ljudi sa teritorije koju kontrolišu separatisti koji može da misli dalje od mržnje koja je obuzela tu oblast. To takođe znači da je verovatno najbolje da mu ne pominjemo ime.
On ne želi da se Južna Osetija vrati pod kontrolu Gruzije, ali veruje da ovaj sukob uzima život ovoj oblasti. Objašnjava da se ništa mnogo nije promenilo od pada Sovjetskog Saveza jer je Južna Osetija konstantno u stanju sukoba.
Kaže da su jedine prilike za zapošljavanje da radiš za vlasti ili služiš u bezbednosnim snagama, tako da sve veći broj ljudi odlazi u potrazi za poslom i srećom u Rusiju, uključujući većinu njegovih najboljih prijatelja.
On pretpostavlja da bi se konflikt mogao i sam demografski rešiti u roku od jedne decenije jer će se do tada verovatno toliko stanovnika Osetije iseliti iz te oblasti da neće ostati dovoljno ljudi da nastave spor sa Gruzijom.
Ipak, iako kaže da nije baš optimista što se tiče budućnosti, želi da tu ostane i na bilo koji mogući način pomogne da se stvari poboljšaju. Jedini način da se napreduje, pretpostavlja on, jeste da stanovnici Gruzije i Osetije počnu da trguju jedni sa drugima, i tako počnu da grade lične kontakte i prijateljstva nevezane za neprijateljsku političku retoriku.
Ovo je možda teško zamisliti na mestu gde se komšija borio protiv komšije. Ali, to se zapravo već sad dešava, bez obzira što nije uvek zvanično ili po zakonu.
Dok smo moje kolege i ja sedeli u kolima u glavnom gradu Osetije, mobilni telefon našeg taksiste, stanovnika Osetije, je zazvonio.
„Zdravo, kako si?" odgovorio je. Pričao je na gruzijskom. I izgledalo je kao da pravi poslovni dogovor sa ljudima s druge strane prave granice.
„Govorite gruzijski jezik?" pitao ga je jedan od nas.
„Naravno." Odgovorio je.
„Ali, da li ikada posećujete glavni grad Gruzije?"
„Ne," rekao je. „Naravno da ga ne posećujem. Nikada."
Rukovanje sa Ševardadzeom
Izveštava Metju Kolin iz Tbilisija
BBC News, 21. decembar 2006.
Moje najsnažnije sećanje vezano za upoznavanje sa Edvardom Ševarnadzeom nije ništa što je on rekao, iako je bilo fascinantno. Nije to ni njegov izgled, iako se on znatno promenio. Ono čega se najživlje sećam bila je toplina njegovih ruku.
Kada sam došao u njegovu kuću u bogatom predgrađu Tbilisija, rukovali smo se, ali mi nije pustio ruku kako sam očekivao. Umesto toga, on ju je i dalje čvrsto držao i polako me proveo kroz sobu do ogromne kožne sofe.
Gospodin Ševarnadze i dalje budi snažne emocije zbog svojih postupaka, i hrabrih i neprijatnih, za vreme više od trideset godina na vlasti, prvo kao komunistički lider Gruzije, onda kao ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza, a onda kao predsednik nezavisne Gruzije. Malo me uznemiravala činjenica da šetam sa rukom u ruci sa čovekom koji je igrao ključnu ulogu u većini ključnih dešavanja u ovom regionu u bliskoj prošlosti: sa nekim ko je zaista stvarao istoriju.
Ševarnadze je vidno ostario od kad je skinut sa mesta predsednika Gruzije. Izgleda krhko, kreće se teško i slabo čuje. Njegov čuveni pramen sede kose stanjio se i postao samo čuperak.
Izgleda da je provodio mnogo vremena preispitujući svoje uspomene i sećajući se ključnih promena kojima je on pomogao da krenu. Ali, u poznim godinama, bez uloge u javnom životu nakon decenija koje je proveo kao državnik, nije mu još mnogo šta ostalo da radi.
Počeo sam pitanjem vezanim za izjavu koju je dao ruski predsednik, Putin, da je pad Sovjetskog Saveza „tragedija". Ne, tvrdio je da nije. Možda za Putina to jeste bila tragedija, ali ne i za većinu ljudi koji su živeli pod sovjetskom vladavinom.
„Ja sam zapravo znao da će se Sovjetski Savez srušiti," rekao je. „Kakvu je budućnost imao? Bio sam siguran da će se to desiti, iako, pošto sam bio ministar spoljnih poslova, naravno nisam mogao o tome da pričam u javnosti. Pogrešio sam samo u jednoj stvari- to se desilo ranije nego što sam ja očekivao."
Gospodin Ševarnadze je ponosan na svoju ulogu u okončanju Hladnog rata, duge ideološkog i vojnog neprijateljskog odnosa između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država koji je doveo dve supersile na ivicu trećeg svetskog rata.
Rado se sećao i pričao o svom odnosu sa Ronaldom Reganom, predsednikom Sjedinjenih Američkih Država u trenutku kada su u osamdesetim odnosi počeli da se poboljšavaju. A ipak, seća se g. Ševarnadze, atmosfera na njihovom prvom sastanku bila je neprijatna. Predsednik Regan je započeo čitajući iz unapred pripremljene beleške i optužio sovjetsku delegaciju da su lideri „Zlog carstva".
Ali, njihov drugi sastanak ukazivao je da možda ima nade. Ovoga puta predsednik Regan nije pominjao „Zlo carstvo", već je pričao o sprečavanju rata. Nakon toga otišli su na večeru i g. Regan je nazdravio miru sa svojim sovjetskim posetiocima pre nego što je počeo da priča viceve.
Kako kaže g. Ševarnadze, bes je nestao. Nešto je počelo da se menja. Fotografije sa njegovih sastanaka sa visokim američkim zvaničnicima i dalje krase zidove njegove radne sobe u Tbilisiju. U godinama koje će uslediti, ovi ljudi, koji su nekada bili gorki neprijatelji komunističkog bloka, postaće prijatelji.
Nakon pada Sovjetskog Saveza, g. Ševarnadze vratio se u Gruziju kao šef države. U to vreme nova nezavisna država bila je u haosu, u ratu sama sa sobom. G. Ševarnadze je pomogao u ponovnom uspostavljanju reda i postavljanju osnova za demokratsko društvo, i u tom procesu je preživeo nekoliko pokušaja atentata, iako su njegove uspehe zasenjivali njegovi neuspesi.
Nikada nije uspeo da Gruziji donese prosperitet, i u svojoj domovini nikada nije bio voljen. Nezadovoljstvo zbog siromaštva, korupcije i izborne krađe na kraju su doveli do Ružičaste revolucije 2003. godine kada su demonstranti jurnuli na gruzijski parlament i isterali g. Ševarnadzea.
On tvrdi da je doneo hrabru odluku odlučivši da da ostavku, a ne da naredi trupama da uguši pobunu- iako je do tada već bilo prekasno da je zaustavi.
„Da li ste bili tužni zbog načina na koji se vaša politička karijera završila?" pitao sam. „Da li ste osećali da je trebalo da napustite položaj kao narodni heroj, a ne sramno?"
„Ne, nisam bio tužan," odgovorio je on. „Žena mi je umrla nakon nekoliko meseci; bili smo zajedno 30 godina. To je bila prava nesreća. A na kraju krajeva, kako mi je ona rekla, ne možeš zauvek biti predsednik."
Kad sam napuštao kuću, telohranitelj g. Ševarnadzea me neočekivano zagrlio i poveo me u baštu. Rekao je da želi nešto da mi pokaže; bio je to grob supruge g. Ševarnadzea. A kad dođe njegov čas, i on želi tu da bude sahranjen, u bašti, pored nje.
