Izvor: Blic, 04.Dec.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Misliti teatar
Misliti teatar
O Teatru 'Joakim Vujić' nije se duže vremena čulo. Prosto se u kragujevačkom pozorištu ništa značajno nije dešavalo. Od prošle sezone svaki čas stižu neke zanimljive vesti ili stigne predstava u Beograd koja uznemiri svest i savest. Takva je predstava 'Romeo i Julija', nemačkog reditelja Pjera Valtera Polica, rađena u modernom ključu i dve predstave u režiji Juga Radivojevića 'Gola Vera' i 'Rekvijem'. Video sam samo ove dve poslednje.
Razmišljao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sam šta je to probudilo ansambl našeg najstarijeg teatra u centralnoj Srbiji i njegovu publiku.
Nesumnjivo je bitna ona čuvena kopča sa vremenom. 'Gola Vera' smislenom nagotom obnažuje društvo naše potpune moralne ravnodušnosti. Predstava 'Rekvijem', omnibus tri drame Andrejeva, Aleksandra Červinskog (inspirisana romanom 'Poziv na pogubljenje' Nabokova) i Semjuela Beketa, do antropološke suštine ogoljuje ljudski rod kad nam je to važno i bolno reći.
Predstava 'Rekvijem', uz poletan i disciplinovan, poglavito mlad ansambl, najpre pomoću Andrejeva relativizuje pozorište kao fenomen, zatim nam pomoću Nabokova otkriva oči svekolike cinične vlasti juče i danas, da bi sa Beketom, kako već to biva, ispisala znak pitanja nad smislom čovekove egzistencije. Dakle, predstava sve dublje svesno tone u premise antropološkog pesimizma.
Čitajući progam 'Rekvijema' sa tri eseja na temu prikazanih komada i pričajući sa današnjim upravnikom pozorišta Zoranom Petrovićem, došao sam do saznanja da se u 'Joakimu Vujiću' ovog trenutka ozbiljno promišlja teatar, njegova uloga u datom trenutku i preispituje njegova moć, a samim tim i njegov smisao. Kad god se nešto dešava u nekom teatru, pored darova umetnika koji u njemu delaju, važno je i - misliti teatar.
Opušteno
Svojevremeno je Arsenio Hol u nameri da svoj talk-show učini manje konvencionalnim, velike američke zvezde ohrabrivao da se spontanije ponašaju u studiju, tako što će na primer podići noge na kauč ili prileći, ako im prija. Ta ideja o 'opuštenom' ćaskanju u medijima, kod nas je poprimila izgled lakrdije.
Nedavno su, u emisiji koja bi trebalo da bude naša verzija 'opuštenog', dvoje voditelja, neviđeno veselih što su upriličili medijsku žurku, kako bi nas nepozvane, i neverne Tome uverili da živimo u najboljem od svih mogućih svetova, napravili pravo narodno veselje ohrabrujući goste u studiju da opsuju po nešto. Po malo, šta kome padne na pamet i šta im je nekako najprirodnije. Da stvar bude luđa, svi prisutni su pristali, neko uz snebivanje, neko sočno i sa radošću, pretvrarajući javni prostor u vulgarijum kome zapravo pripadaju.
A naši ljudi umeju i vole da psuju. Kad se ljute, kada su radosni, u gradskom prevozu, kao vozači, kao pešaci, na pijaci, kod doktora, u kući, svuda. Psovanje je ovde postalo neka vrsta opšteg mesta komunikacije. Kod nas se psuje i kad se izjavljuje ljubav. Huli se na Boga, a u skaredni kontekst stavljaju se najpre majke, a potom i sva ženska rodbina od babe, tetke, sestre, strine, pa sve do krvi, hleba, mleka i nedužnih životinja. Ovde čak i malu decu uče da teraju u majčinu iz čiste igrarije, to je neka vrsta modela po kojem se brzo i rano socijalizuju.
Da se razumemo, psovanje je model privatne upotrebe jezika i neprimereno je javnoj sceni ili javnoj komunikaciji. Medijska promocija arsenala skarednosti kojim raspolažu naše javne ličnosti, direktna je posledica nedostatka bilo kakvih standarda kojima bi javni prostor bio zaštićen od ma čije privatne instrumentalizacije, a njegovi uzurpatori snosili materijalne ili zakonske sankcije.
To što smo bili svedoci medijskog uvežbavanja u psovanju znak je da su se ovde u velikoj meri pobrkali lončići, koji će se, ukoliko budemo samo nemi posmatrači, i nama obiti o glavu.
