Izvor: Politika, 24.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mediteranska patina
Tenor Hoze Kareras, nastupio u Beogradskoj areni
Koncert Hozea Karerasa u Beogradu imao je sve odlike spektakla, nije bio loše organizovan, mada su karte bile skupe i sala, koja je ipak sportska, neprilična ovakvim koncertima, bila je polu popunjena. Ozvučenje je bilo bolje nego na nekim od prethodnih ovakvih nastupa, nije bilo prevelikog eha, ali ni velikih ekrana, da se ne gleda scena kao iz aviona. (Kritičari dobiju uvek ona mesta koja ionako nisu prodata, znači najgora!)
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Od trojice velikih tenora koji su veoma dobro plasirali svoju umetnost u svetu, s jedne strane osvojivši milione poklonika ne samo za sebe već i za celokupnu oblast ozbiljne muzike, a s druge komercijalizujući svoju umetnost kao estradu, jedan nije više fizički sa nama (Pavaroti) drugi se posvetio dirigovanju (Domingo), a treći (Kareras) istrajava i još uvek peva, uprkos teškoj životnoj borbi koju vodi sa bolešću.
Veliki umetnik uvek ume da odabere odgovarajući program, da izmeri do tančina svoje moći i snage i da se primeri trenutku interpretacije. Tako smo slušali kombinaciju najlepših italijanskih i španskih pesama miksovanu sa delom bečkog novogodišnjeg koncerta, operetskih majstora i majstora valcera, Lehara, Johana i Jozefa Štrausa. Nazivi pesama i šlagera nisu potrebni, jer ih svi pevuše i poznaju, ko ih je slušao u mladosti, na morskom žalu, uz gitaru, prisetio se ove večeri uz Karerasa svih canzona d’ amore.
Priznajemo da smo poželeli bar jednu veliku tenorsku ariju, na primer poslednju Kavaradosijevu iz „Toske”, ali arija nije bilo. Lirski, meki i fini tenor Karerasa dobio je nešto dublju lagu, dramski obojenu, lakše emituje duboke nego visoke tonove, ali je njegov glas i dalje veoma prijatan i izjednačen.
Za razliku od njega, mlada i raspoložena Ruskinja Natalija Ušakova započela je svoj nastup sa velikom arijom iz opere „Madam Baterflaj” nesigurno i sa tremom, da bi se tek kasnije pokazala u najboljem svetlu i to u ariji i duetu iz „Travijate”.
Čitav jedan mali program bio je dodat na „bis”. Nije se završilo sa „O sole mio", ali je zato otpevana „Granada", duet iz „Travijate za sam kraj”, što sve nije publiku diglo na noge i nije izvođački dospelo do strasti, (nastup i turneja se odvijaju pod imenom „Mediteranska strast”) ali je bilo sentimenta, topline i mediteranske patine koja se prevukla preko sećanja na mladost mnogih u publici i glavnog junaka večeri – Karerasa.
Dirigent David Himenez netremice je slušao i pratio solistu prilagođavajući mu sva tempa, korone i kadence, čekajući da ispeva tonove koliko hoće i može. Orkestar RTS imao je i nekoliko samostalnih nastupa u traljavo izvedenoj uvertiri za „Slepog miša”, uspelom intermecu iz „Kavalerije rustikane” kome je nedostajalo sentimentalnosti i, naročito, mnogo više pijana, dok je „Šnel polka” zvučala u duhu prave novogodišnje bečke pikanterije sa pevanjem uz sviranje. Ipak, dobar ukus, mera, visoki umetnički kriterijumi nisu minimizirani, koliko ambijent i sala to omogućavaju. Imponovao je i ovoga puta Hoze Kareras koji zna da odabere repertoar i da ga izvede sa svom ozbiljnošću najvećih majstora.
Branka Radović
[objavljeno: 25/02/2008]
.jpg)
