Izvor: B92, 31.Okt.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
METALLICA " Death Magnetic
Rick Rubin je tražio da Death Magnetic zvuči kao nenapisana, druga polovina legendarnog albuma Master Of Puppets
U šestom i sedmom razredu bio sam okružen drugaricama čija bi srca brže zalupala na pomen Sebastiana Bacha ili Jona Bon Jovija. Iako mi je većina natapiranih sweet-metal bendova bila umereno simpatična, baš kao i „3K Heavy Metal lista" koju je vodio ispirsovani Jugoslav Pantelić (pamti li to iko?), moji favoriti su bile nešto rokerskije bitange- >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Guns N’Roses i The Cult. Metallica je sačekala srednju školu, kada je u moj život ušla u paketu sa KST-om, Nirvanom, Alice In Chains i Pearl Jam. Metal, rock i goth uticaji bili su idealni da se pozabave besom tinejdžera okruženog ratom, siromaštvom, izbeglicama, turbo-folkom i ljudima koji na sve to uzvikuju samo „devizedevizedevize".
Zahvaljujući drugu Srđanu sa njegovih vinila na svoje TDK kasete prebacio sam Ride The Lightning, Master Of Puppets i ... And Justice For All i proširio svoja interesovanja za bend koji me je upravo upoznao sa Sandmanom. Kill’em All ni dan danas nije postao predmet mog interesovanja. Žestina i epske razmere njihovog zvuka su mi neviđeno prijale. Kao i milioni njihovih fanova i ja sam osećao da mi muda postaju kao lubenice što sam ih glasnije puštao u svojoj sobi (dok je mama bila u samoposluzi, ofkors). Load i Re-Load bili su žrtve prevelikih očekivanja baš kao i u slučaju brojnih bendova devedesetih (The Prodigy, Underworld, Wu Tang Clan...) čija ključna izdanja su pomerila granice i okupirala tržište, a ona koja su došla posle njih naišla su na razočaranost stare i ravnodušnost nove publike.
Nakon toga usledile su ekstremne oscilacije u zvuku, idejama i psihološkim stanjima koja su kao rezultat ispostavila poprilično šizofrenu seriju izdanja- od povratka u pank mladost sa kompilacijom Garage Inc, preko simfonijske revizije sopstvenog opusa S&M do povratka u pank starost sa St. Anger.
Death Magnetic je nov početak, situiran negde oko starog početka. Možda baš zato i nije jasno kome Metallica zvuči ovako. Svojim četrdesetineštogodišnjim fanovima koji su hedbengovali uz Kill’em All i Ride The Lightning? Nama nešto mlađima koji smo Metallicu zavoleli baš kad su prestali tako da zvuče? Slipknotovanim metalcima kojima je i St. Anger zvučao premalo ratoborno, a o Load/Re-Load da i ne govorimo? Ili nekim novim klincima superlenjim da se unutar svog iTunesa pozabave greatest hits sekcijom gde je sve što se na Death Magnetic može čuti već odsvirano bolje, žešće, iskrenije i jebeno metalskije? I to baš na albumima Metallice.
Rick Rubin* je posavetovao Metallicu gde da potraži svoj zvuk, ali ni on, ni oni nisu uspeli da pronađu razlog u srcu zašto bi se tamo vratili. Death Magnetic je bombastičan, ispoliran, žestok trash metal/hard-rock. James urla svoje vokale pevajući o različitim aspektima zaginuća, Urlich kida svoj par bas-bubnjeva, Hammett ispaljuje rafale, dok Trujillov doprinos nije našao mesta u prvom planu. Sve pesme su kao gromade nedefinisanog oblika, čvrste i nabijene. Ali, ako niste zaljubljenik u ovu vrstu vrato-lomija sumnjam da ćete se valjati sa njima. Izdvajati bilo koji od naslova zasebno značilo bi zanemarivati superočigledan anti-pop koncept ovog albuma. Sve ove pesme deo su jedne te iste... pesme, energije, agresije, namere... pa i stilske forme.
Svet ostaje na mlađima. Mlađima od Rubina. Ili mlađima od Metallice.
SELEKTAH:
**minus
*ako čitate ovaj tekst, a ne znate ko je Rick Rubin, onda možete da se, kao Ana Yorke, bavite pravopisom i gramatikom u ovom tekstu
