Izvor: Blic, 27.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eeee, zemljo moja…
Eeee, zemljo moja…
Već duže me bari jedan bivši ambasador i potencijalni (budući) predstavnik u zemlji, na koju zavrćem iz mladosti. Malo precvao, picnut u svako doba dana i mrkle-nam-noći. Gde god da ga sretnem, baca se pred noge, ljubi mi ruke…čini sve da shvatim, kako je krajnje vreme da postanem osoba sa političkim pedigreom, što-će-reći, Gospodja ambasadorka. Popričam sa njim, otkačim ga posle par krugova šetnje, sve do jedne večeri, kad poče lagano da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se opušta i da me privatava (što za ruku, što za nogu) i tu ga definitivno kašnem.
Fura vreme, jedva sastavljam kraj s krajem, a love - nigde ni u naznakama. Pokušavam da kuliram, jer znam da u Wiesbadenu posle goreg (verovali ili ne) dolazi gore. Pa još gore. Pa, gore od goreg - dok ne dodje najgore. I taman kad pomisliš kako je red da Wiesbaden živne, naidje - la katastrof! Mine me ponekad želja da negde zbrišem, da udahnem malo svežeg vazduha, ali ne mari. Naučili smo mi, Wiesbadjani, da dišemo na škrge. Jednog takvog dana, kad plivaš po mulju, a odozgo lije-li-lije, ugledam na ulici čoveka, iliti budućeg ambasadora. Doterao liniju, preplanuo, sav u belom (zagledan u njemu-svetlu-budućnost), slučajno obori pogled i napravi naklon, u smislu, dobar-ti-dan, slepice. U medjuvremenu sam čula, da je skolomatao neku mladu ribu, koja se lako peca, samo da ode-tamo-negde. Odglumim ljubaznost i pozovem ga da obrnemo krug oko reke. Žurim, reče i otkači me. A meni se onda, kad me bario, nije žurilo pomislih i nastavih da gacam po blatu.
