Izvor: Blic, 28.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crni kum
Crni kum
Andre Vilijams, čovek koga ne bez razloga zovu Black Godfather (reč je o 'kumovanju' mnogim izoštravanjima žanrovskih obrazaca, od soula do garažnog roka i sajkobilija) već je gostovao u Beogradu 2001, kad je do temelja srušio Pogon Doma omladine. Činjenica da se vraća u glavni grad Srbije i da će, ovoga puta u SKCu, u subotu 30. septembra, u sklopu kratke i eksplozivne turneje nastupiti još jednom, govori da nada nije sasvim izgubljena. Jer ako je Beograd u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stanju da prihvati i podrži jednog od najautentičnijih autsajdera svetske scene, koji je, prošavši sve lavirinte američkog crnog meinstrima i dospevši – zbog sopstvene beskompromisnosti, kreativne opsednutosti seksom i male pomoći heroina – na samo dno, odakle se izvukao zahvaljujući novim generacijama poštovalaca, onda je istina da u tom gradu žive ljudi kakve vredi poznavati.
Vilijams je još 1956. postigao prvi hit 'Bacon Fat', za kojim su usledili 'Greasy Chicken', 'Humpin, Bumpin’ & Thumpin', 'Rib Tips', 'Pass The Biscuits','Jailbait'… Pet godina kasnije započeo je saradnju sa Berijem Gordijem i njegovom dikografskom kućom 'Tamla Motown', baveći se produkcijom najvećih (ili budućih najvećih) imena poput Marvina Geja, Meri Vels, ili Stivija Vondera. Još dve godine bile su mu potrebne da napiše svoj možda najpoznatiji hit 'Shake A Tail Feather' za Five Du- Tones (kasnije upotrebljen u saundtreku za filmove 'Braća Bluz' i 'Lak a kosu'). Iz Motowna prešao je u uglednu R&B kompaniju 'Chess', da bi posle saradnje sa Ajkom Tarnerom potpuno propao. Bukvalno ispod mosta izvukli su ga bendovi poput The Cramps i, kasnije, Jon Spencer Blues Explosion, Dirtbombs, Countdowns i drugi. Na prethodnom beogradskom nastupu promovisao je album 'Bait & Switch', a na ovom će predstaviti pre nekoliko meseci objavljeni i adekvatno naslovljeni 'Aphrodisiac'.
Na Čehovljevim vratima
Anton Pavlovič Čehov, 'Galeb', režija Arpad Šiling,
produkcija 'Kretakor teatar', Budimpešta
U rešavanju zagonetke Čehov, savremeno pozorište je već stiglo do samih vrata prostora u kome obitavaju junaci ovog pisca. Bilo da je reč o višnjiku gde se publika već prošetala ili o zavirivanju u sobu gde tri sestre razmatraju kako da pobegnu iz provincije i promene svoj život. Na ovogodišnjem Bitefu se ispostavilo da čak ni sam ulazak u taj prostor piščeve mašte nije dovoljan. Publika je, ma kako to na prvi pogled izgledalo nemoguće, sada postala učesnik same predstave. I to ne samo na nivou metafore. Radnja predstave, koja je izvedena u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u svom prvom pojavnom planu odvija se na najviše deset kvadratnih metara prostora, okruženog sa tri strane publikom.
Pri tom, minimalnom intervencijom i prekomponovanjem samog komada u središte pažnje se stavlja sama predstava, tačnije komad Konstantina Trepljeva, sina velike glumice i gospodarice imanja Irine Arkadine. Prateći, međutim, dalje radnju, reditelj silazi sa pozornice. Mi, naime, otkrivamo da ostali junaci sede među nama, uopšte se ne razlikujemo ne samo u gestu i načinu međusobnog obraćanja, već ni po odeći. Publika odjednom postaje ne samo sastavni deo već, na određeni način, i učesnik u predstavi, deleći sa Čehovljevim junacima patnju zbog neuzvraćene ljubavi, nerazumevanja, poniženja, kao i njihovu gordost i ravnodušnost prema životu.
Publika tako učestvuje u rešavanju dileme vezane za talenat: kako ga otkriti, da li on uopšte postoji i šta s njim. Taj mali omeđeni prostor igre je, naime, prešao sve barijere i mi postajemo deo Čehovljevih dilema. Kada se na kraju Nina Zarečna obrati publici u svoje ime, ona neće postaviti akademsko pitanje vezano za smisao i razloge postojanja pozorišta uopšte, već mnogo konkretnije - na koji način ono postoji danas i ovde.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
