Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Apr.2018, 15:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: U susret prošlosti
Da mi na Balkanu konzumiramo previše prošlosti, opšte je mesto i nekako ko god to pomene … bilo da su to, na primer, Ambasadori Norveške ili Nemačke, bilo da su predsednici Hrvatske, BiH i Srbije na sastanku u Mostaru, bilo da su to privrednici regiona na učestalim sastancima na kojima žele, ne negirajući prošlost, da grade budućnost regiona na zajedničkim interesima – stalno nam se ipak vraća prošlost kao kost u grlu. Naravno, niko ne misli da se prošlost sme zaboraviti i svi >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << se slažu da se nevinim žrtvama i žrtvama nepravdi bilo koje vrste mora odati počast.
Nažalost, prostor u kojem živimo ima previše istorijskih stradanja velikog broja ljudi – i, nažalost, imamo veoma mnogo razloga da izražavamo solidarnost sa žrtvama i pokazujemo poštovanje prema njima. Našim i onima koje više nisu naše! Mnogo je teških stradanja koje opominju …a svakako je Jasenovačka tragedija jedno on najmarkantnijih. April je mesec sećanja na poslednje Jasenovačko stradanje, kada je 22. aprila 1945. grupa od 1.075 zarobljenika pokušala proboj iz logora. Samo njih 127 je uspelo!
U sistemu jasenovačkih logora počinjen je ogroman zločin. I to je nedvosmisleno. Znam da istoriografija treba da se bavi i procenama brojeva, ali zar moraju time da se bave mediji i političari u dnevnopolitičke svrhe. Kažu da su u strahu ogromne oči, kažu da je prirodno da ljudi preteruju kada opisuju nesreću – nisam se uverila ni u jedno, ali jesam svedok stalnih licitacija brojem žrtava i neretkog prebacivanja diskusije sa terena tragedije i zločina na teren statističkog prebrojavanja. Kao da jedna žrtva nije previše, kao da samo evidentiranih poimenice nije zastrašujuće mnogo. Videla sam jednu od tih evidencija – čitava stranica sa istim prezimenom i istim datumom smrti. Dece, odraslih i starih. Dovoljno da se zanemi. Dovoljno da se zgroziš nad svakom zloupotrebom te tragedije. Verujem da treba da se nastavi sa izučavanjem, ali neće se doznati ništa novo što će opravdati one koji se bave samo prebrojavanjem, one kojima su ove smrti nebitne – jer postoje neke “njihove”, važnije i pravije, smrti. Ne mogu da razumem ni one koji nisu u stanju da odaju počast žrtvama, ne misleći ko stoji u istom redu žalosti.
A nekako baš oko godišnjice Jasenovca je i godišnjica Blajburških stradanja, pre svega Ustaša i Domobrana, oko kojih istoriografija još uvek ima posla. I nimalo mi ne smeta to što postoji veliki broj ljudi zainteresovan da se do istine dođe niti mi smetaju obeležavanja koje organizuju crkve i različita udruženja. Smeta mi da hrvatski Sabor i Hrvatsko nacionalno veće BiH ima ulogu pokrovitelja okupljanja – iako je, na primer, upitno i da li će Austrija to dozvoliti. Smeta mi što onda taj isti sabor nije uspeo da pruži podršku obeležavanju jasenovačke tragedije, bar do mere koja bi onemogućila profašističke provokacije i koja ne bi terala sve one koji imaju poriv da se poklone žrtvama, da bez zazora jedni od drugih to učine na dan godišnjice. Više bi uradili i za prošlost i za budućnost nego bilo kakvim patriotskim pokličem.
