Izvor: Blic, 20.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Džine, imaš divan film'
'Džine, imaš divan film'
Pula je bila mesto gde su se ukrštala koplja svih filmskih tvoraca prostora bivše Jugoslavije. Došle su godine, mnogo što šta bledi, ali ne zaboravljam da je to bilo mesto filmske umetnosti i industrije u kojoj su se rađale i gasile zvezde filma - rekao je Ljubiša Samardžić, nekada popularni glumac, a danas reditelj i vlasnik producentske kuće 'Sinema dizajn' povodom uspeha filma 'Nataša' na poslednjem festivalu u Puli.
Govoreći >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o tome kako je otišao na ovu filmsku smotru na kojoj je nekada bio zvezda, Samardžić kaže da je zbilja strepeo:
'Zbog toga što je festival promenio termin održavanja kao i što je hrvatski kritičar Nenad Polimac ‘okrpio’ direkciju festivala te je napisao da je prvih pet dana festival na rubu propasti zbog malog broja gledaoca. Iskren da budem, pitao sam se, da li je posle deset godina moje ime izbledelo i mogu li da dovučem brojne gledaoce u Arenu kao nekad?! I gle čuda, ulazeći u Arenu, brojno gledalište nas je dočekalo na nogama s dugim aplauzom, kao da nas je bilo svake godine. Ono što me je hrabrilo i činilo radoznalim jeste sudar sa velikim kinematografijama Evrope i to baš u Puli koja je u prošlosti za mene imala nemerljiv značaj. U selekciji su se nalazili kvalitetni filmovi koji su već okićeni brojnim nagradama kao 'Amelija' - pobednik u Karlovim Varima ili 'Malena' Tornatorea, ili najnoviji film Izabel Iper za koji je dobila 'Zlatnu palmu' u Kanu... To je bio prvi izlazak 'Nataše' na svetsku scenu. I sada, dok ovako ćaskamo, povratak je za mene i za celokupnu ekipu filma imao smisla. Priznajem da dugujem zahvalnost i Branku Ivandi i Mataniću, mladom selektoru, na hrabrosti ali i žiriju u kome su sedela poznata filmska imena Zapada, među njima i Vinko Brešan, koji se nisu kolebali da film ovenčaju jednim zlatom'. Negujete li još prijateljstva sa kolegama iz bivših republika i kako ste ih održavali tokom godina rata?
- Prijatelji se retko stiču, a ako ih imate - dug život prijateljstva zavisi i od jednih i od drugih. Na moju sreću, nikada nisam sumnjao u moral ni Branka Bauera ni Ivana Hetriha sa kojim sam se čuo svaki put kada sam boravio u inostranstvu. Znači, ako imate soli u glavi, prijateljstva će dugo trajati bez obzira da li su muslimani ili katolici. A znam, da nemile politike, podignuti nacionalni barjaci i ostrašćenosti mogu kod primitivnih da razviju onu prikrivenu crtu ljudskog zla. I zato, s ponosom i bez mrlje na savesti mogu mirno da koračam bivšim prostorima Jugoslavije.
Možete li uporediti film u Hrvatskoj i Jugoslaviji danas?
- Nisam mnogo filmova video da bih bio objektivan kritičar. Ono što znam je da imaju više para za snimanje filmova nego mi, imaju digitalni tonski studio i laboratoriju koju mi nemamo a koju u poslednjih dve godine koriste mnoge filmske ekipe iz Beograda. A poređenje u kvalitetu je neumesno i ostavljam ga kritičarima. Znam da novi koncept Vlade Srbije zagovara stabilnost kinematografije, jer je ona, priznali mi to ili ne, bila najznačajniji reprezent u svetu u ovih deset godina sunovrata zemlje. I zato, susret sa gospodinom Đinđićem me je uverio da Vlada Srbije želi da kinematografiju već do kraja ove godine zakonski uredi, uključi u sve poreske segmente koji materijalno štite nacionalni film, uključi u sve evropske fondove, poduhvati se revitalizacije 'Avala filma' da se ne bi tolike devize iznosile iz zemlje i dovede koprodukcije sveta kao što je to nekad i bilo na ovim prostorima. Film 'Nataša' prati radnju koju karakteriše sprega mafije i policije. Koliko je ta priča aktuelna nakon oktobarskih promena?
- Pa, zar mislite da je sprega mafije i policije karakteristika samo vremena Miloševića? Pa, to je izražena pojava u svim zemljama tranzicije. Pogledajte Rusiju, Bugarsku, Mađarsku, Ukrajinu... sve su to države koje imaju muku sa tajnim i naručenim ubicama i nerešenim slučajevima. Ta svakodnevna saznanja su me pokrenula da filmom progovorim o nečemu što je karakteristična pojava vremena kome pripadam i da one koji krenu da tragaju za istinom najčešće sustiže, zna se - smrt. Sprega policije, mafije i politike je večna tema i trajaće dok je sveta i veka. Možete li uporediti ono što ste doživeli filmom 'Nebeska udica' sa onim što vam je doneo film 'Nataša'?
- 'Udica' je imala svoju veliku promociju u takmičarskom delu Berlinskog festivala u sred zime, a posle je doživela svoju afirmaciju sa 400.000 gledalaca u našim bioskopima. Taj film, kako u NIN-u konstatuje Gari Mek Vej, jedan je od najvećih doživljaja Fridom festivala od kada postoji, naravno, u konkurenciji filmova na jezicima malih naroda. Na projekciji u Velikoj sali 'Paramunta', koja prima 800 gledalaca, nije bilo nijednog praznog mesta, ostalo je pedesetak gledalaca bez ulaznica. Sam direktor festivala je bio iznenađen kako je u gledalištem ispunjenom pretežno Amerikancima odzvanjala priča 'o bombama, pivu i rastancima'. Čaršijom kolaju razne priče koje se tiču vaših finansija. Iako to nije neuobičajeno, ipak - koliko ste vi korektni prema svojim saradnicima kada je reč o novcu?
- 'Nataša' je zakasnila za distribuciju samo zato što smo se borili za život mog sina, te nisam imao tu toliko potrebnu koncentraciju da film završim za Berlin koji me je čekao. Lično je bilo važnije od opšteg. Film je krenuo u kasno proleće i postigao neverovatnih 200.000 gledalaca i to u terminu koji sve distribucije kod nas izbegavaju. Mislim da 'Nataši' predstoji veliki put. Doživeli ste ogromnu ličnu tragediju, izgubili ste sina. Samo dva dana pre toga dobili ste unuku. Kako ti veliki emotivni lomovi utiču na vas?
- Pa, zar se estetika ne gradi na ličnim i trenutnim emocijama? I zato, da nije bilo kobnog trenutka u našoj kući, možda nikada ne bih režirao film. Ono što ostaje kao nezaborav je sud našeg sina koji je iz postelje video 'Udicu' i rekao: 'Džine, imaš divan film: Siguran sam da ćeš ući u takmičarski deo Berlina'. I nije pogrešio. Uvek je imao istančan osećaj za lepo.
Tatjana Njezić
