Izvor: Radio Dunav, 13.Dec.2018, 08:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ЗОРАН М. МАНДИЋ О НОВОЈ КЊИЗИ МИЛАНА МИШЕ ЋОСИЋА
Ових дана, са штампарске траке „ГРАП МБ“ Апатин, појавила се нова, трећа по реду, књига песама МИЛАНА МИШЕ ЋОСИЋА. Књига је на 112 страна у формату самоиздата објављена под насловом „ВЕЧНОСТ У ПРОЛАЗНОСТИ“. Књига се отвара предговором под насловом „ЛИРСКА РАСПРАВА О ЉУБАВИ“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Dunav << који је далеке 2008. године, написао песник и књижевни критичар ЗОРАН М. МАНДИЋ. Мандић је у свом предговору настојао да ово занимљиво Ћосићево песничко остварење представи као „књигу на путу срца“. У књизи, на задњој корици је објављена репродукација портрета аутора Милана Мише Ћосића, рад (уље на платну), који је урадио апатински сликар Радомир Дрча Прле.
ЗОРАН М. МАНДИЋ
ЛИРСКА РАСПРАВА О ЉУБАВИ
Стара је истина, у пољу и архиву писма, можда и најстарија, да о емоционалном заточеништву човека у зачараној кутији љубави и њених божанских пулсација, смештеној на имагинарној граници између сна и јаве, најбоље и најсугестивније: говоре, пишу и сведоче песници. Они то чине у духовном сагласју и са оном другом истином, по којој је у регистру велике ризнице уметности, поезија најнесебичнији текст. Предање које као огледало, као љубав, као стварање… припада свима.А, доступна, само за оно што имаш и носиш само у себи, изнад и иза себе, свог знака и своје сенке, као пут за путем, лавиринт у лавиринту, чуђење над чуђењем… Песници су увек у дубинама: осећања, митова, историје, филозофије и душе – испред других писаца, коментатора, апостола и сликара речи. Патетично заробљених на поседима својих измишљених и непоузданих аутобиографија. И изоловани у њиховим спорним укрштеницама. Песници су и најоргиналнији градитељи матичних прозора за гледање и бележење малих и великих светова. Њихових цртежа, прелива, цветања, промена и сударања. У непрестаном кружењу живота, када једни светови, путем осећања, смењују друге и нижу се у форми бројанице. Отуда и радост за посвећеног читаоца да се нађе и ступи међу стихове у којима су потврде изрека наведених и цитираних истина.
Једна од тих потврда је и нова, трећа по реду, књига „ВЕЧНОСТ У ПРОЛАЗНОСТИ“ апатинског лирика МИЛАНА МИШЕ ЋОСИЋА. Реч је о песмозбирци у којој је њен аутор на занимљив начин испевао течну и тематски добро повезану и предочену лирску расправу о непредвидљивости карактера, мандата и токова љубави. И њеном (бес)коначном времену. У чијем лирском епицентру је нараторски сугестивно поставио неколико важних, али и искуствених питања. О мистичној и практичној улози жене, као измицујућег актера, у њеној магији. И њеном непорецивом космосу… И то, као својеврстан, на моменте и дијалошки, приказ анатомије те улоге. И њених дистонација. Са привидима, одразима и сенкама интиме. И њене оптике. А, међу којима се доминантно истиче песниково метафоричко обраћање „неизгубивом краку љубави“. И његовом божанском пореклу.
Ћосић у проницању феномена љубави, а на крилима носталгичног и чезнтуљивог јава, из песме у песму, готово логички, са, само, на моменте и песимистички, трага за многим одговорима о прочишћењу знаковног пута, који води до поседа дубоко унутрашње среће. И њеног поистовећења са свим оним што постоји, као“ вечност пролазности“ у времену и његовим менадрима. Из којих све то постоји, сели се, или одлази у нечије дане. Без обзира, да ли и са колико сензибилитета, жена може да, из своје полне, интелектуалне и психолошке ауре, симулира безвременост и вечитост љубави. А паралелно с њом и вечитост личне Поезије, као симболичког бездана, амбиса и понора у које ускачу, само, они, који из њега желе да узму ту вечност. У безвременом и неухватљивом лику љубави. Као и разлоге, који се никада у љубави, због љубави и за љубав, не губе. Нити жртвују. У чистоти фаворизованог емоционалног по-стања. Ћосић, веома вешто поетички варира своја каталогизована трагања И њихова премештања на осетљивој коти између пољских (земаљских) и небеских стаза сна и јаве. Између сна и несанице. У којој се, у разговору преко стиха, рађа дилема имагинирана у питању: „На коју се страну окренути?“. И како пронаћи сличност између: појава, предмета, представа, инспирација и ликова, који су различити. Потпуно, или не, али савршено погодни за инветивно откривање, и вивисекцију, до тада непознатих односа и аналогија између ствари и ситуација, које, само, наизглед немају никаквих додирних тачака. Ћосићево инсистирање на временској фигури пролазности у његовим стиховима обавља послове на представљању и поетском инсталирању визије света, засноване на дубоко сложеним емоционалним садржајима, свесног и подсвесног додира света, кроз чија тајанства и канале недокучивости води неозначени непроходни пут, на коме његов лирски субјекат преузима сећање као важну личну одбрану љубави. Иронично узвикујући, да се на „другој страни“, страни жене, као синонимској и метафоричној замени-ци за: кошуту, пријатеља, брата, чедо, око, пожуду, подсмех, или страст, нажалост, сећање трагично симболички изједначава, и феноменолошки, поистовећује, са прошлошћу. Односно са потирањем свих плодова љубави. И њених вредности.
Ово Ћосићево песничко остварење, или, „књига на путу срца“, лавира у убедљивости фигуративног тестирања осећања линија и пресека туге и самоће. Па, отуда у њој толико снажних и наглашених акцената, скоро побуњеничких усклика, за скок на дно бездана личне поезије. А, тај скок је, само, наизглед скок у непромишљену мушку патетику. Јер, управо, тако изведен гест, са прегрштом употребљивих ироничних интонација, сведочи о потреби песника, да песму о срцу до-пише до краја. Па, чак и до оних рукаваца у којима срце има своје тајно чистилиште. Последњу станицу и задњу пошту, чије прочишћење не могу да избегну ни најлажнији удаси љубави. Са привилегијама других путева за срећу. И за њено хазардерско пословање са тугом срца. И његовом неуморном борбом за непролазношћу љубави у времену. У његовом овоземаљском поимању.
Овим лирским наступом Ћосић је показао раскошно поседовање оне поетске енергије, која је неопходна за постављање важних реторичких питања са ефектно сроченим поентама на крају сваке песме. Асоцијативне рефлексије и евокације у овој новој песмозбирци Ћосић је ефектно сачувао од прозаичног мешања њихових матрица са неконтролисаним навалама срца у њих. И концентрисао их вешто, само, у пољу исказа чије вербално и ликовно обликовање речи, и знакова, личе на фасцикле, регистраторе и фајлове (са)знања из онтолошке ризнице. Раја и његових митова сензација.
(Написано 2008. год.)
БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА О МИЛАНУ МИШИ ЋОСИЋУ
МИЛАН МИШО ЋОСИЋ рођен је 27. априла 1956. године у Апатину. Средњу школу завршио је у Загребу. Дипломирао је 1986. године на Факултету за физичку културу у Осијеку. Ради у Основној школи „Жарко Зрењанин“ у Апатину, где и живи.
Радећи као тренер са спортистима – сениорима освајао је титуле државних првака, а као професор физичког васпитања, титуле првака Србије са својим ученицима.
Објавио је књиге поезије: „Царски рез“ (1999) и „Ћутања са Богом“ (2003). Објављивао је у књижевним часописима и другим гласилима.
Члан је Дрштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије.
The post ЗОРАН М. МАНДИЋ О НОВОЈ КЊИЗИ МИЛАНА МИШЕ ЋОСИЋА appeared first on Radio Dunav.
.jpg)
