Izvor: Politika, 09.Jul.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi život sa američkim srcem
Marko Teodorović, kome je pre dve godine urađena transplantacija srca u Hjustonu, sa prijateljima pokrenuo sajt o važnosti zaveštanja organa i tkiva
Dvadesetdvogodišnji Marko Teodorović iz Zemuna, kome je pre dve godine urađena transplantacija srca u američkom Hjustonu, živi sasvim normalnim životom, završio je srednju školu, upisao je Fakultet digitalnih umetnosti i sa prijateljima pokrenuo internet sajt www.donorheroj.com o važnosti zaveštanja organa i tkiva. Kaže >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da nema nikakvih problema, da vreme provodi u druženju sa vršnjacima, a da ga jedino to što pije lekove podseća na teško vreme kada je čekao na presađivanje srca.
Veliku zahvalnost za to što mu je produžen život Teodorović duguje svojim drugarima iz Zemunske gimnazije, koji su zajedno sa njegovom porodicom pokrenuli akciju „Srce za Marka”, odnosno prikupljanje sredstava za odlazak u inostranstvo na intervenciju, a to su podržale i druge škole, organizacije i građani, zahvaljujući kojima je nabavljeno 400.000 dolara.
– Najpre sam otišao u Berlin, u najbolju kliniku u Evropi za tu oblast, gde sam 2006. godine stavljen na listu čekanja. Ali, dva meseca kasnije preživeo sam šlog i izliv krvi u mozak, a kasnije su mi lekari rekli da bi zbog povećanog plućnog pritiska bilo rizično da se obavi transplantacija i predložili su mi ugradnju pumpe koja pomaže radu srca. Putem Interneta sam se posavetovao sa lekarima iz raznih zemalja o tome, a jedino su doktori iz Hjustona, bolnice „Sveti Luka”, smatrali da bi u mom slučaju najbolje bilo obaviti operaciju. Tamo sam dva meseca bio na listi čekanja, a zatim mi je presađeno novo srce 23. aprila 2008. godine – priča Teodorović.
Ovaj simpatični mladić objašnjava da su mu u osmoj godini lekari saopštili da ima proširenje leve pretkomore srca, a 2003. postavljena mu je dijagnoza kardiomiopatije.
– Ljudi koji u Srbiji zaveštaju svoje organe su pravi heroji, zato što se oni, i pored raznih predrasuda i nerazumevanja, ipak odlučuju na taj korak. Da bi se popravila situacija u oblasti transplantacije organa država mora da uradi svoj deo posla, da se medicinari šalju u inostranstvo na edukacije, a veliki značaj ima i formiranje Uprave za biomedicinu. Inače, ja na kontrole odlazim u Sloveniju, a treba napomenuti i da je hirurg koji me je operisao u Hjustonu Slovenac dr Igor Gregorič, koji je uspostavio „most” između Hjustona i Ljubljane. U Srbiji se transplantacije srca ne rade, pa tako i ne postoji ustanova koja bi kontrolisala pacijente operisane u inostranstvu – istakao je Teodorović.
Naše sagovornik je dobio novo srce zahvaljujući porodici dvadesetosmogodišnjeg Amerikanca, koja je dala pristanak da se organi preminulog iskoriste za transplatacije i na taj način produži život nekolicini ljudi.
– Nisam upoznao porodicu donora, ali da oni oni nisu imali tako plemenita uverenja, ko zna gde bi ja danas bio. Mislim da je, pored posedovanja donorske kartice, veoma važno da članovi porodice budu upoznati sa odlukom o doniranju, jer upravo oni donose poslednju odluku o donorstvu organa u slučaju moždane smrti – dodao je naš sagovornik.
Ono što je u Americi drugačije od našeg sistema izjašnjavanja da li neko želi da bude donor u slučaju moždane smrti jeste da kod njih u svakoj vozačkoj dozvoli stoji naznaka da li je njen vlasnik saglasan sa uzimanjem organa u slučaju nesreće, a na kraju se konsultuje i familija. U Srbiji je moguće potpisati donorsku karticu i zaveštati organe, a ključnu reč ima porodica osobe koja je u stanju moždane smrti, jer oni donose odluku o tome da li organi njihovog bližnjeg moći da se iskoriste za transplantacije.
Danijela Davidov-Kesar
objavljeno: 10/07/2010
