Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sačekuša pred šalterom
Kao dete najviše sam se plašio zubara i šalterskih službenika... Vremenom sam prevazišao strah od zubara. Šalteri su mi i danas „tamna strana Meseca”! Kako stanem pred onu famoznu žutu liniju, iscrtanu po podu, zaboravim i zbog čega sam došao i šta treba da kažem. Sve čekam da ovog nesrećnika ispred mene nekakva ruka uvuče kroz polukružni otvor na dnu šalterskog stakla, pa da čujem: „Sledeći”, njam, njam... Kao sačekuša za nevaljale ljude.
Naime, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << još nisam načisto da li se šalterski radnici rađaju neljubazni ili, pak, „rade” na sebi? Kako god bilo, osionost su doveli do granica umetnosti, savršenstva. Do tačke u kojoj svako od njih ima svoju nijansu bezobrazluka i bezobzirnosti po kojoj se mogu raspoznavati. Da ih čovek postroji u liniju, zatvori oči i svakom postavi po pitanje, bez greške bi pogodio o kojoj podvrsti šalterske neljubaznosti je reč: javnokomunalnoj, poštanskoj, bankarskoj, zdravstvenoj, sudskoj, republičkoj, maloprivrednoj...
Da ne grešim dušu, ova tranziciona dokapitalizacija svesti je donekle, neke od njih, ukalupila u blaziranu kurtoaziju, ali se pravi filigrani ove umetnosti još ne daju! Insistiraju na svojoj darovitosti...
U praksi to izgleda otprilike ovako:
Kad god došli – pauza je. I ako nije – jeste! Ako vam nešto nije po volji, obratite se šefu, kada se vrati s pauze. Zakon propisuje da pauza traje pola sata. Sveukupno, ne po čoveku, ali... Zakon su pisali ljudi. Šalterski službenici su ljudi, takođe. Samim tim imaju pravo na sopstveno tumačenje zakona.
Ljubazno „dobar dan” zadržite za sebe. To što je vama dobar ne znači da je i njima. Štaviše, uglavnom nije, pa ne očekujte otpozdrav. Smešak je takođe karta na koju ne treba igrati. Umeju da ga protumače kao provokaciju i da iznova potegnu svoje najjače oružje – pauzu. Rekosmo, u nju se često uvlače, kao puž u kućicu, kad god se osete nelagodno.
Zbog čega šalterski službenici mahom izgledaju kao da su na ivici depresije? Pa, zato što rade najteži, najodgovorniji, najkompleksniji, a pri tom slabije plaćen posao na svetu. Kao niko drugi na kugli zemaljskoj. Kažu: „Stresno je i naporno raditi s ljudima”... Ja, bogami, ne znam da iko osim čobana ne radi s njima, na ovaj ili onaj način, ali...
Ali, vratimo se opisnoj rutini.
Prođe prvi talas neljubaznosti, zaborave se „dobar dan” i smešak, pružite fasciklu sa silnom papirologijom (gomilu uplatnica), nekakva dokumenta, uvereni da niste uzalud danima sakupljali sve to i da će se konačno završiti administrativna agonija, kad ono, kroz rupičasto staklo, načujete jedva izgovoreno: „Hvali vam obrazac FGH 23864509/537 i overena fotokopija pionirske zakletve. Ajmo sledeći...”
Nebitno što pri tom nije ni letimično pregledao predata mu dokumenta. Jednostavno, diskreciono pravo svakog vrlog šalterskog službenika je da proceni da ste upravo vi persona kojoj nedostaje ključni FGH 2386...papir. Nije vam jasno, je l!? E, pa onda se zamislite nad KLM 6876983279- 65-98/ 2008 obrascem, koji vam od tog trenutka, takođe, nedostaje...
Svako sledeće pitanje ili, daleko bilo, naznaka negodovanja s vaše strane, uzrokuje – pauzu, s njihove strane. I to onu najsuroviju, kada čak i ne odlazi sa svog radnog mesta, već tu, preko papira i pečata, heftalice i ostalog kancelarijskog inventara raširi novine i izvadi grisine.
Da je sreće, prostim dvokorakom biste mogli da se predislocirate do sledećeg šaltera ali – jadac.
Pa i deca znaju da ostali šalteri služe da popune ambijentalnu celinu i da, bez obzira na to koliko ih ima, rade eventualno dva. Zašto? Zato? Ko ste vi da vama objašnjavaju!? Otvarate li možda u kući sve prozore, iako ih imate toliko? E, pa i oni se ponašaju domaćinski, racionalno...
U uobičajenim okolnostima sada bi trebao da sledi zaključak teksta, ali ovo nisu takve okolnosti. Opet vi to tvrdoglavo: zašto? Pa na pauzi sam, aman ljudi!
S toga, za kraj se snađite sami. Ili se žalite mom šefu! Kada se vrati s pauze...
Čast pojedincima.
Mihailo Medenica
[objavljeno: 27/01/2008.]
