Izvor: Politika, 10.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bogatstvo za osvetu
Kupiću diplomu nekog privatnog fakulteta da mi oni mediokriteti, nepismenjakovići u redakciji više ne mašu time kako nemam društveno priznanje za ono čime se bavim
Najzad pade sekira u med i novinarima. I oni su ljudi, pa kad dobiše po nekih 30, 40 ili 50 hiljada evra, poleteše od sreće. Obraz su nam osvetlale kolege iz "Novosti" koje se nedavno svrstaše u bogataše. Tako, dojučerašnjim sirotanima koji su sa svojom platicom izigravali moćne ministre više ne treba >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << utešno podsećanje na barda "Politike" Predraga Milojevića, kojem je jednog dana, davno, dok je služio vojni rok u Zaječaru, kapetan zadihano saopštio da je dobio nasledstvo. "Ah, ne gospon kapetane, to je moja plata", odgovorio je naš novinar.
Kad su novinari "Novosti" nedavno prodali svoje akcije i svrstali se u imućne ljude, išao sam od bircuza do bircuza i čašćavao društvo. Kao da sam i ja bio među tim srećnicima. Prosto, topio sam se od miline što se i moje kolege, drugari i prijatelji dočepaše neke "crkavice". Očekivao sam da na tom kruženju od kafane do kafane sretnem i nekoga od njih. A oni se, izgleda, negde sakrili i ne mogu da stignu da izbroje evre.
I onda sam počeo da ih viđam na čudnim mestima. Đoleta sretoh prošle subote kako na Avali kruži oko Spomenika neznanom junaku.
– Na ovaj sam trenutak čekao pedeset godina. Celog života me tucala u glavu kako sam nesposoban, krpa od čoveka, čim ne mogu da zaradim za pristojan auto. Šta ona ima od toga što sam ugledan novinar i to moje zvanje, govorila je, mogu da okačim mačku o rep. Pare na sunce, tražila je ona – govorio mi je kolega iz "Novosti", koga znam više od tri decenije, sve vreme vrteći se u jednom mestu. Nisam znao o kome govori. Tada mi on objasni.
– Tašta, moja tašta, gospođa iz građanske porodice u koju je upao dinarski tip u vidu njenog zeta. Sve pare ću da dam i kupiću najskuplji "volvo" da vidi da nisam ja mačji kašalj – zapenušano je govorio Đole, kao da je, ne daj Bože, imao padavicu.
Pođoh u samoposlugu na Miljakovcu, kad na stepeništu cucla pivo čuveni reporter Mika. Novopečeni bogataš, a zadovoljstvo mu da glumi dunđera. Znajući da je nekulturno da ga pitam koliko je dobio i šta će s parama, on mi je, kao dobar psiholog, sam dao odgovore.
– Kupiću diplomu nekog privatnog fakulteta da mi oni mediokriteti, nepismenjakovići u redakciji više ne mašu time kako nemam društveno priznanje za ono čime se bavim. Tomas Man je bio nesvršeni gimnazijalac, ali je proglašen počasnim doktorom nauka na 29 univerziteta. Sve ću obaviti po proceduri, ali ću se pošteno istrošiti. I kad je dobijem, zalepiću im tu diplomu na oglasnu tablu. Neka se slikaju s njom – reče Mika i ode po novu flašu piva.
Auuu, koliki gnev se pojavio kod ovih novih bogataša! Gde je tu sreća koju lova donosi?
Razočaran što kod Bajlonijeve pijace više ne postoji kafana "Drinčićevo", već je to sada nekakav kazino, sedoh ispred Bitef-teatra na betonsku kocku. Tada ugledah dvojicu "Rokfelera" iz moje nekadašnje redakcije.
– Nemoj ništa da me pitaš. Možeš samo da mi daš novi nadimak – Glupajče. Da, to sam ja. Bilo mi je teško da izvadim uverenje o državljanstvu kada je to trebalo da učinim i danas sam kraći za 30 hiljada evra. Šta da ti kažem – nisam stigao ništa ni da ga upitam, a Pera mi objasni razloge svog besa.
Okrenuh se ka Novici. Lice mu blista od zadovoljstva.
– Ej, u punom sam stvaralačkom zanosu. Radim na jednom svom velikom projektu, kako bi rekli ovi iz turbo-folka. Srećom, sačuvao sam sve tekstove koje mi urednici nisu objavljivali, a nad kojima sam se porađao. Objaviću ih u najluksuznijem izdanju sa naslovom "Smeće". Napraviću takvu promociju knjige sa mojim člancima iz koša, da će se o tome danima pričati u Beogradu. Neka oni koji u tim tekstovima nisu videli vrednost sada puknu od muke. Eto, u to ću da utrošim sve pare koje sam dobio, a to nije malo, nekih 45.000 evrića – teatralnim glasom mi saopšti svoju nakanu Novica.
Na Savskom pristaništu, zamišljenog u laganom hodu, nabasah na nekada uvaženog urednika. On se obradova našem susretu.
– Došlo je vreme da učinim preloman trenutak u mom životu. Do sada nisam imao uslove za to, a sada mogu da uradim šta je mome srcu drago. Kupiću stan i konačno ću se dočepati slobode. Razvešću se od one moje spodobe koja mi je trideset godina pila krv. Sve sam trpeo, budući da nisam imao kuda da odem, jer je stan njen. Ja sam, znaš, prizetko, onaj koji je otišao u tazbinu da živi – kaza mi penzionisani urednik, čiji nam je brak uvek bio uzor i putokaz kako u životu treba napraviti pravi izbor.
Sve ovo mi je bilo čudno. Nikako da naiđem na kolege iz "Novosti" koji će da ožene sina, kupe kćerki stan, odu na put oko sveta, otvore firmu, započnu biznis. Kao da svima novostečeno bogatstvo služi za nekakvu osvetu, dokazivanje, kao da se neka njihova patnja produžava. Neko mi, kasnije, javi da će se ustanoviti nova nagrada za novinarske radove, koja će nositi ime jednog od preminulih urednika "Novosti" i to me mnogo obradova. Ali me rastuži iznenadan susret sa mojim nekadašnjim urednikom.
– Očekuješ da te vodim na ručak. E, to june neće da te mune. Ja sam izvisio. Nisam imao nijednu akciju jer, pošten da budem, od samog početka nisam verovao da će bilo šta od toga da bude. Sem toga, nisu se ni naše kolege polomile da me obaveste do kada traje upisivanje besplatnih akcija. Posle su mi objasnili da su ćutali, kako bi njima ostalo više za deobu. Zato ti i kažem da bih sada, sa ovom pameću, i ja možda poželeo za nešto da se svetim, ali nemam čime – razočarano mi ispriča svoj "slučaj" moj nekadašnji novinarski mentor.
Taman sam hteo da mu kažem da je, ko zna, možda tako i bolje, jer osveta je ružna stvar, ali se on brzo udalji. Kao da nije želeo da čuje nikakve reči utehe.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 10.09.2006.]
.jpg)
