Izvor: Politika, 30.Apr.2010, 23:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beli medvedi
Udružili se Lepa Kata, Pospani Cvija i ja da se žalimo sindikatu. Računamo, imamo ko da nas zaštiti od nepravde na poslu. Pa valjda smo i mi pripadnici nekakvog radničkog pokreta!
Kati šef ne dozvoljava da koristi godišnji odmor kad joj padne na pamet: „Da li ste vi, nafrakana gospoice, čuli da je najnovijom sistematizacijom drastično smanjen broj izvršilaca? I ko će umesto vas da šljaka ako otperjate u Tunis! Pa tek što ste sišli sa Jahorine...”
Cviju kolege >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sprečavaju da spava za stolom, mada znaju da boluje od narkolepsije. Kad ga spopadne napad iznenadnog dremeža, nesolidarni pojedinci gađaju ga spajalicama, zvižduću mu u uvo i lepe na njegovom monitoru poruku: „Umro na 15 minuta. Dođite kasnije”.
A ja tražim da pravni zastupnici preispitaju da li je po zakonu normalno da u vreme otpuštanja sedim pored samih vrata. Svaki put kad se otvore, pomislim: „Evo, tajfun zvani ,Milion nezaposlenih’ oduva me iz firme i odvuče pravo na biro!” Čvrsto se držim za stolicu, ali ipak radim u strahu, što uopšte nije u redu...
U potrazi za zaštitnikom prava radnika, obreli smo se pred odajama sindikalnog vođe. Njegova lična sekretarica nam rekla da uvaženi On ne može da nas primi jer već dva meseca na terenu direktno sa hotelijerima pregovora o rasporedu smena za letovanje.
– Čanj, Kopaonik, Zlatibor, Grčka... u 12 rata, gde to još ima! Hoćete li da se upišete? – turila mi spiskove pod iznenađeni nos.
– Mi došli da se žalimo... – zausti Lepa Kata, a sekretarica je prekinu: – Žalbe i molbe od oktobra, kad se završi turistička sezona!
Htedoh da se nasmejem od muke, potražih očima saučesnika Cviju. Kad – Cvija zadremao u fotelji! Drmam ga, zovem, jok, ne mož’ Cviju probuditi! Premro! Uhvatimo ga Kata i ja pod miške onako „obešenog” i pođemo dalje u potragu za pravdom. Možda nam neki drugi sindikat, fala bogu ima ih ko pleve, pomogne u nevolji.
Na vratima sledeće podružnice sačekalo nas je upozorenje: „Oftalmološki pregled od 8 do 13 i od 14 do 19 časova...” Nisam dalekovid, al’ nazirem da smo nadrljali. Produžismo.
Na trećem mestu – iznenađenje! Lider sedi u kožnoj naslonjači! Prisutan! Raspoložen! Kucka sa žarom po tastaturi. „Ovaj će da nam pomogne”, pomislih sav srećan. I Katu sunce ozarilo, iako se već umorila podupirući Cviju kome je sunce kadikad zašlo.
– A, ništa od toga... Pišem predstavku menadžmentu o zapušenom lavabou na drugom spratu i hroničnoj poplavi koju izaziva ve-ce šolja na petom... – ozbiljno nam izlaže sopstveni problem funkcioner u plavom kombinezonu.
– Da dođemo posle? – upitah.
– I posle sam zauzet. Moram da sročim dopise o slabom svetlu, zaglavljenom liftu i prozorima koji ne dihtuju... A vašem prijatelju nešto nije dobro? Je l’ živ? – čudi se „domar”.
Pokupismo Premrlog Cviju i krenusmo.
„Na Savi sam. Ako vam je hića, javite mi na broj...” stoji na ulazu u „Strukovni Sindikat”...
Lepa Kata i ja – isceđeni. Smorila nas potraga za pravdom, a realno i Cvija koji je iskoristio priliku da knjava do mile volje. Sedosmo na stepenice. Postavismo Pospanka između nas da slatko pajki.
Prisetih se aktivnosti sindikalaca za poslednjih dvadesetak godina: – Šta sve nisu uvaljivali „proletarijatu”. Svinjske polutke, zamrznute piliće, zimnicu, krompir, školski pribor, gaće i čarape, džempere i patike... pod izgovorom da pomažu istanjenom džepu kolega.
– A i zimovanje je u njihovoj režiji skuplje nego u ponudi turističkih agencija... – uzvraća koleginica.
Pored zapušenog ve-cea Kati i meni sinu spasonosna ideja. Velike ideje se i rađaju kad im se zaposleni najmanje nada. Osnovaćemo sopstveni sindikat! Kata će ići na odmor kad god poželi, u bezbroj rata, Cviji ćemo da poručimo specijalno jastuče za sto da mu se ne krivi vrat, a ja ću biti gazda te nove podružnice.
Bićemo zaštićeni kao beli medvedi i niko neće moći da nam da otkaz bar dve-tri godinice, a posle, kako bude...
Darko Kalezić
[objavljeno: 01.05.2010.]
