Izvor: Politika, 05.Jul.2015, 15:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evro je najveća pretnja Evropskoj uniji
Kažnjavanjem Grčke Evropa pokorava radikalnu levicu. Da sam Grk, emocijama bih zaokružio „ne”, a kao ekonomista birao bih „da”
Evropska unija je sada tamo gde je Jugoslavija bila 1985. godine. Tada se još mogla spasiti, da je postojala volja. Jugoslavija se raspala posle deset godina privredne stagnacije, koja je počela 1980. godine, a EU je u krizi tek šest godina. Ovako slovenački ekonomista >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jože Mencinger u razgovoru za „Politiku” objašnjava zašto smatra da, uz grčku dramu, Evropu trenutno trese i jugoslovenski sindrom. „Kao što su Slovence tada uveravali da svi u Jugoslaviji žive na naš račun, sada nemački političari uveravaju sve da su Grci lenjivci koje izdržavaju Nemci”, objašnjava Mencinger. U vreme raspada Jugoslavije (1990. i 1991. godine) bio je ministar u slovenačkoj vladi.
Nisam bio nacionalista i nisam verovao u san o samostalnoj Sloveniji ili u to da smo bili iskorišćavani. Za mene je izlazak Slovenije iz Jugoslavije bio nekakva vrsta „izlaza za slučaj opasnosti”, koji se možda mogao sprečiti do oktobra 1990. godine. Posle toga to više nije bilo moguće, za Sloveniju su troškovi ostajanja postali veći od troškova izlaska. Ne mislim samo na ekonomske, već i na socijalne i ljudske troškove. Ostalo je samo pitanje načina. Nažalost, došlo je do najgoreg mogućeg raspadanja zemlje, u kojem su stradali milioni Jugoslovena.
Mislim da je u to vreme u Jugoslaviju iskreno verovao samo Ante Marković, a možda i generali JNA. No, Marković je bio loš političar, što je pohvala. Nije shvatao da se novcem ne može savladati iracionalni nacionalizam Tuđmana i Miloševićevo korišćenje nacionalizma.
Koja vam se sećanja na raspad SFRJ vraćaju dok gledate grčku dramu?
Početak propadanja Jugoslavije vezan je za smrt Tita, koji je bio državnik, ali bez ljudi koji bi mogli da ga naslede. EU, umesto državnika, već duže vreme ima samo bezbojne aparatčike. Odlazak Grčke iz EU bio bi, ekonomski gledano, irelevantan za Evropu, dok je odlazak Slovenije iz Jugoslavije bio ekonomski značajan. A što se Slovenaca tiče, mi smo u Jugoslaviji bili republika sa dosta prava, dok smo u EU samo provincija. Izgubili smo sve atribute države kao ekonomskog subjekta. No, za sve to krivim uglavnom slovenačku politiku, koja se već deset godina udvara evropskim vlastima.
Isticali ste da postoje velike razlike u stepenu razvijenosti zemalja članica EU, baš kao što su bile kod nekadašnjih republika SFRJ. Da li to znači mnogi u Evropi priželjkuju izlazak Grčke iz evrozone?
Velike razlike zahtevaju različita pravila, a u praksi to obično znači da za različite važe ista pravila. Upravo to traže moćnici poput Nemačke. Daleko je od istine da smo u EU svi jednaki. Razlike postoje, i to je normalno, samo treba priznati. Ko bi uopšte mogao da poveruje kako je guverner centralne banke Nemačke, sa stanovništvom od 80 miliona, formalno ravnopravan slovenačkom, sa dva miliona stanovnika. A primera različitog tretmana ima mnogo. Slovenija je, na primer, već duže pod pritiscima evropskih vlasti, upravo zbog toga što je ostala malo drugačija od drugih nekadašnjih socijalističkih zemalja. Sve su evropske države spasavale svoje banke, dok se u Sloveniji to tretira kao nedozvoljena državna pomoć, koju mora da odobri evropska vlast. Kad slovenačka država pomaže proizvođaču sportske opreme „Elanu”, to se smatra zabranjenom državnom pomoći koja uništava konkurenciju. A tri puta veća pomoć francuskom „Renou” nikome ne smeta.
Da li se posle grčke drame, kao što kaže ekonomista Džefri Saks, može verovati u budućnost evra kao stabilne valute?
U budućnost evra nikad nisam verovao. On je za mene političko stvorenje i ekonomski je bio greška kada je stvoren kao neko čudo, koje će biti večito i uvek korisno. Njegov osnovni problem je ulazak zemalja koje ne čine ono što u ekonomiji poznajemo kao optimalno monetarno područje. O tome sam pisao još 1999. godine, a to se u ono vreme smatralo nepristojnim evroskepticizmom. Na evro se tada gledalo kao na najveće dostignuće evropskog udruživanja. A on se sada pretvorio u najveću pretnju EU. Kakva će biti njegova sudbina teško je reći, jer se svi plaše haosa koji bi nastao. Mehanizam za miran izlaz ne postoji.
Šta ako su Evropljani procenili da izlazak Grčke iz EU za njih sada ne bi bio neki veliki trošak?
Grčki dugovi kao takvi ne bi trebalo da budu opasni za EU, jer grčka privreda čini 1,6 odsto privrede EU. Grčka samo razotkriva probleme koji postoje u EU i koji dolaze do izražaja kad se pojave krize. Grčka kriza je pre svega politički problem. Evropske vlasti se plaše širenja „levog radikalizma”, pa će uraditi sve da Grčku disciplinuju. To im je važno da bi birače na izborima u Španiji držali u strahu i da bi sprečili sumnje u njihove institucije i njihovu politiku. Na neki način, Grci su pred dilemom: „bolje rat nego pakt”. Ako prihvate „rat”, odmah su u velikim problemima, ako prihvate „pakt” – nastavlja se mrcvarenje koje ne donosi zaokret.
Da ste Grk, kako biste danas glasali? Za rat ili za pakt, kako kažete?
Na sreću, nisam Grk. Ali da jesam, emocijama bih zaokružio „ne”, a kao ekonomista bih se ipak odlučio za „da”. Mada mislim da rezultat neće biti relevantan za ono što će nam se desiti. Evropske vlasti pokušavaju da pokore „radikalnu levicu”, a ujedno i znaju da Grčka ne može da vrati dugove.
Da li, posle ove, Evropu čekaju nove krize?
Da. Po nekim ekonomskim karakteristikama, a to su ogromna likvidnost u finansijskom sektoru i nelikvidnost u nefinansijskom sektoru – nova kriza je blizu.
Zašto ste protiv politike stezanja kaiša?
Iz jednostavnog razloga. Jer je glupa. Prvo, kriza je nastala u privatnom finansijskom sektoru, a za nju su okrivili javni sektor. A rešenje se traži u smanjenju socijale i na teret siromaha.
Drugo, problem savremenog sveta nije ponuda nego tražnja. Nije problem proizvoditi, već proizvode i usluge prodati. Raskorak između suviše male tražnje i velike ponude ne može se rešiti štednjom, jer ona dodatno smanjuje tražnju. Treće, preporučuje se povećavanje efikasnosti i konkurentnosti, što još povećava ponudu i nezaposlenost. Ako to rade svi, onda to vodi u ekonomski kanibalizam.
To o čemu govorite nalazi se na liniji onoga što piše Nurijel Rubini, ekonomista koji je predvideo svetsku krizu. Ali, ako je štednja pogrešna, šta je onda prava terapija?
Da je štednja pogrešno rešenje, sasvim je jasno. Ona direktno smanjuje tražnju, dok povećanje tražnje rešava problem barem kratkoročno. Taj se problem nekada, na primer posle velike krize u tridesetim godinama, rešavao javnim radovima, a to, barem u početku, vodi novom zaduživanju države, koje je, ako je reč o pozajmljivanju novca u zemlji, samo preraspodela. Ali, javni radovi sada zbog tehnološkog napretka donose mnogo manje preraspodele. Osim toga, problem suvišne ponude nastaje i traje decenijama zbog tehnološkog napretka, preraspodele u korist kapitala i na štetu rada, prebacivanja proizvodnje u zemlje s jeftinom radnom snagom, težnje za povećavanjem konkurentnosti, pa se ne može brzo rešiti. Nažalost, najefikasnije rešenje problema jeste rat u kojem se uništi ono što je ranije stvoreno, da bi se posle rata počelo nanovo.
Da li je moguće da mislite da je za rešenje aktuelne krize rat bolji od štednje?
Poređenje rata i štednje je besmislica. Osim ekonomije, postoji i moral. Korišćenje rata za postizanje ekonomskih ciljeva krajnje je nemoralno. A činjenica je da je rat, ekonomski gledano, stvaranje tražnje, i to već u pripremi i u toku rata, kada se proizvodi oružje, i posle rata, kada treba ponovo sagraditi sve što je srušeno. No, to ne opravdava korišćenje rata i ubijanje za povećavanje profita i rešavanje ekonomskih problema pojedinih zemalja, privrednih grana ili preduzeća. Mada mnoge zemlje, da bi prodale oružje, to rade podsticanjem ratova po svetu. Naravno, to ne kažu otvoreno, već obično kažu da prodajom oružja štite demokratiju.
Kažete da je kriza nastala u finansijskom sektoru, a da je za nju okrivljen javni sektor. U Srbiji banke nisu bile u krizi, već imaju dovoljno para. Šta su onda uzroci naše krize?
Srbija je u krizu upala, nije je stvorila. I u svetu je finansijski sektor sada, posle ubacivanja ogromnih količina novca, previše likvidan. Banke se plaše kreditiranja, ali nema ni zdrave tražnje za kreditima, iako su kamatne stope blizu nule jer nema tražnje za proizvodima. Ako ne znam šta bih mogao da prodam, i kod kamatne stope od nula odsto – ja neću investirati. Mišljenje da se povećavanjem konkurentnosti sve može prodati na svetskom tržištu, nažalost, jeste utopija jer i svetska tržišta imaju isti problem.
Ako je recept potrošnja, kako to da Srbija, koja je godinama više trošila nego stvarala, sada nije u privrednom procvatu, a ne u recesiji?
Srbija je trošila više u vreme u kojem je trebalo da štedi, a to se vidi u velikim deficitima platnog bilansa. Dok je neko drugi proizvodio više nego što je trošio i bio spreman da štedi vas, vi ste mogli više da trošite nego što stvarate. Ali, ne verujem da Srbija može izravnati platni bilans, jer jednostavno nema proizvoda koje bi mogla da proda na svetskom tržištu. Pogotovo ne sada, jer je na tržištima recesija i velika konkurencija.
Pre godinu dana istakli ste da Vučić primenjuje šok terapiju i poručili mu da uspori. Kakvu sada poruku imate za njega?
Tipičan sam gradualista i loš političar, koji veruje da se problemi mogu rešavati sporo, jedan po jedan, bez velikih najava reformi, koje uvek stvaraju pogrešna očekivanja i koje su mnogo puta i same pogrešne. Situaciju u Srbiji sada ne poznajem, možda je šok terapija uspela, a ja pogrešio.
----------------------------------
Ukrajinska drama veća je od Grčke
Grčka drama zasad je daleko od jugoslovenske. Mislim da će takva i ostati. Jedna druga drama mnogo više liči na jugoslovensku. Reč je o situaciji u Ukrajini. A mnogo tragičnije i veće drame dešavaju se trenutno u arapskim zemljama.
Pogledaj vesti o: Grčka
.jpg)
