Izvor: RTS, 05.Mar.2024, 17:50
Крагујевац: Владимир Којанић и његов отац поново имају своју кућу
После скоро 15 година у стамбеном контејнеру, захваљујући добрим људима, Владимир Којанић и његов отац поново имају своју кућу. Владимир од рођења има епилепсију. Уз помоћ пројекта ЕУ "Друга шанса" завршио је школу, а у међувремену је добио и стални посао.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Четрнаест година живота провели су у контејнеру, лети 50 степени, зими хладно. Опремљен са два кревета, старим телевизором и столом на коме су биле књиге и мала икона Светог Саве, заштитница куће и крсне славе, коју су Владимир и отац понели у нову кућу у којој сада имају услове за нормалан живот.
“Кућу смо оспособили, скоро све је завршено остало је нешто још мало да се среди кухиња, инсталација и још неке ситнице, али хвала Богу и добрим људима купатило је одрађено“, наводи Владимир Којанић.
Његов отац Зоран Којанић додаје: „Изледа ми као да сам у неком луксузном хотелу, као да ми се чини да нисам у својој кући да сам отишао негде на страну”.
Владимир је у међувремену добио и стално запослење, али и даље, не одбија ни један додатни посао, суграђани га воле и често зову када је помоћ потребна. Највећи део онога што заради даје на лекове за оца и себе. Поред урођене епилепсије, оболео је од астме и дијабетеса.
“Радим, не одбијам ни један посао, обилазим манастире као водич, имам продајни штанд у вароши, пишем за поједине новине, доста радим и физичке послове где год има идем радим”, истиче Владимир Којанић.
Најтеже животне тренутке пребродио је каже, захваљујући читању. Заинтересованост за историју, религију и географију, подстакла је Владимира да постане аутор више текстова о црквама и манастирима из средњег века. Његова прва књига "Братска љубав" изашла је из штампе 2020. године тако што текст, фотографије и документе штампарији слао преко Вајбера, а захваљујући једној руској фирми добио је и рачунар на коме је написао нову књигу.
Након емитовања прилога у нашој емисији пре четири године, јавило се много људи који су помогли својим донацијама, а на изградњи куће укључиле су се и комшије.
“Најважније је било да он повуче тај први конац кад је он то одрадио, народ је то препознао и сви смо били ту да му помогнемо”, рекао је комшија Славиша Миличић.
И поред свих недаћа Владимир никад није изгубио веру да ће успети да има безбедну кућу. Посао и плату да би могао да купи хлеб и лек. Веровао је у добре људе, а они су помогли. Једина каже преостала жеља је да се ожени и оснује породицу.
.jpg)
