Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 06.Jun.2016, 08:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Ironeske" Janoša Tarka u Malom likovnom salonu

U Malom likovnom salonu Kulturnog centa Novog Sada večeras u 20 časova biće otvorena izložba pod nazivom „Ironeske" autora Janoša Tarka.

Janoš Tarko je rođen 1980. godine u Novom Sadu. Diplomirao 2004. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na odseku za grafiku, u klasi profesora Milana Stanojeva. Izlagao je u Srbiji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Slovačkoj, Meksiku i Kanadi. Oblasti autorskog interesovanja su mu slikanje, grafika, vajanje, muzika, performans, navodi se u >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << pozivu.

Serija (digitalnih) crteža i slika „Ironeske" Janoša Tarka može se videti kao simptom i/li simbol savremene komunikacije i kulture. Ironija, koja se krije iza igre rečima u naslovu izložbe, u najširem smislu predstavnja stilsku figuru kojom se prenosi određeno značenje. Proširivanjem fokusa teorije od retorike i književnosti na umetnost i medije, stilska figura ironije postaje vidljiva i u delima koja komuniciraju likovnim elementima umesto rečima. Proširivanjem studija komunikacije, postaje evidentno da se ironično značenje ne prenosi samim rečima nego intonacijom, gestovima, pogledom i ostalim elementima govora tela. Ali kako su oni vidljivi u delima vizuelne umetnosti?

Imajući u vidu da je ironija semantički kompleksan proces koji zavisi od odnosa ironičara (umetnika), interpretatora (gledaoca) i kulturnog konteksta u kojem se odvija recepcija umetničkog dela, za savremene vidove ironije nije od presudne važnosti tip umetničkog dela, to jest da li je on vizuelni ili književni. Ono što jeste presudno je kritički odnos i prisustvo ironije u poziciji subjekata (umetnika i gledaoca) umetničkog diskursa u odnosu na posmatrani problem, navodi u recenziji Sonja Jankov.

Iz takve kritičke pozicioniranosti, umetnik može da se izrazi cinično, sarkastično, satirično, nihilistički (da pomenemo samo neke aspekte ironije) i da gledalac prepozna njegovu nameru i iščita poruku koju prenosi umetničko delo.

Ironiju, kako ističe Linda Hutcheon, karakteriše „nočekivana dvojna evokacija i afekta i posrednistva – ili, i emocije i politike" (Irony, Nostalgia and the Postmodern, 1998). Uz masovne medije i popularnu kulturu, ironija je okupirala i počela da dominira savremenom komunikacijom, kao najzastupljeniji vid kritičnosti. U radovima Janoša Tarka, ona se očitava kroz kontraste komplementarnih i toplo-hladnih boja, adresirajući pitanja pluralnih identiteta, kroz naracije koje su pune lažnih osmeha, mnoštva očiju/lica, novca, simbola nacionalnih identiteta i selebritija. „Ironeske" uključuju i odnos prema školama, vestima i „fitnesizam" kulturi/religiji/stilu života.

U Tarkovim radovima nalazimo i metafikcionalni momenat karakterističan za postmodernu umetnost, to jest momenat u kojem umetnik jasno stavlja do znanja da je on taj koji stvara delo i prenosi poruku. Metafikcija je izrazito prisutna kod postmodernih autora jer oni stvaraju posle „smrti autora", kritički i samo-ironično pristupajući svojoj praksi. Ali „Ironeske" su i nešto više od toga. Osim što ovaj neologizam podseća na „groteske" i „burleske" čije elemente možemo videti u Tarkovim radovima, iz njega se može izvesti i pridev „ironeskno", koji ne bi bio isto što i „ironično", nego bi označavao, poput termina „romaneskno", sve ono što je u duhu ironije, gde se ironija postavlja kao obeležje duha savremenog doba. U istoj meri u kojoj su freske svojevremeno bile vizuelno komuniciranje kanona, ironeske skreću pažnju na to da je ironija stekla ili je blizu toga da stekne status kanona u savremenoj vizuelnoj umetnosti.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...