Izvor: Blic, 21.Okt.2011, 03:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zamalo tišina
Verovatno vam se ponekad desi da ostanete bez reči? Jednostavno ste umorni od svog glasa i svojih rečenica. Ono što me zanima je zašto moramo nekad reč nešto i ako nam se ne priča?
Znam da sam poslednja osoba koja bi tako nešto izgovorila, a to znaju svi moji prijatelji ( jer obično ne zatvaram usta) ali ponekad ljudi toliko pričaju da ne znaju kad je dosta.
Generalno, postoje pitanja koja uvek i svuda možete postaviti "Šta radite, nadam se da ste dobro” >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << "Divno izgledaš"blablabla” , ali čini se kao da puno ljudi koji vam uopšte nisu ni bliski krenu da vas bombarduju privatnim pitanjima " A gde radiš, a gde živiš, a koliko zarađuješ, a jel si zaljubljena, i što si toliko mršava?
Čak i ako uspete da izbegnete ovakva pitanja nekad se konverzacija pretvori u monolog o njihovom privatnom životu, odnosima sa partnerom, poslovnim problemima, šta najviše vole da jedu sa doručak, zašto nemaju seks sa dečkom, kakave žene vole i gde su pili kafu juče.
Nekad pomislim da su ljudi samo usamljeni i možda nemaju sa kim da podele svoje brige. Ako ih saslušate i progovorite po koju reč i onda ponovo nešto nije u redu. Ispostavi se da nemate šta da kažete ili ste jednostavno dosadni za druženje.
I nema sredine. Osim da slušate ili kažete tek ponešto. Čak i kad vam se ne priča. Ili možda kako je Iggy Pop rekao "Slušaj šta drugi kažu ali ne šta tebi govore”. Dobar predlog, zar ne?
Belo: Koncert Gorana Bregovića u NYu. 30 + svećica na jednoj rođendanskoj torti.
Crno: Albert Ajnštajn koji je preko noći dobio novo prezime Anštajn. Još nije utvrđeno čijom greškom?!
