Izvor: Blic, 03.Sep.2011, 03:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vredi pokušati
Najzad jedan zajednički plusić u Briselu za predsednike država zapadnog Balkana. Za Tadića, kao domaćina, i Josipovića pre ostalih, jer se posle burnog letnjeg prepucavanja na relaciji Beograd-Zagreb izgleda stavila tačka na tu vrstu komunikacije.
E da li su se baš odnosi izgladili u onoj meri u kojoj su bili poljuljani, ne znam, ali sam sigurna da je bolje da svi zajedno pevuše uz tamburaše nego da razmenjuju oštre diplomatske note. I, naravno, nadam se da je svaka >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sličnost sa nekadašnjim, predratnim, putujućim Predsedništvom Jugoslavije sasvim slučajna.
Mada je karta i ona za jelo i ona za razgovor, umnogome ostala ista. Da li je novo prijateljstvo iskreno ili ne, potpuno je nevažno, a važno je šta traži Evropa ili Europa, zajednički imenitelj ili kišobran pod čijim se pokroviteljstvom zapravo sve dešava. I ono pre i ovo sada.
Ne znam da li su se Tadić i Josipović u intimnom razgovoru jedan drugome jadali na remetilačke faktore u svojim i tuđim vladama, ali obojica, a priključuju im se i ostali šefovi „jugosfere", ponavljaju kao mantru kako će svakoj državi biti bolje ako susedna uđe u Evropsku uniju. Ta floskula, znaju dobro, nije bez pokrića.
Primera radi, samo Srbija je od EU dobila preko dve i po milijarde evra bespovratne pomoći... Treba, složili su se, preživeti ne samo drugi talas ekonomske krize, već i predstojeće izbore u Hrvatskoj i Srbiji, jer se za vreme predizbornih kampanja svašta obećava i kupuju najjeftiniji poeni. Populistički, nacionalistički, patriotski, građanski, penzionerski, omladinski, seljački, pionirski...
Evo, gledam na TV, kako su jedni dačićevci delili pionirske marame za početak godine, a drugi dačičevci zahtevaju da se podigne spomenik „balkanskom kasapinu". Slušam Palmu, iz vladajuće koalicije, kako najavljuje u Jagodini kontraparadu jer biti gej to je prema njegovoj umotvorini - sramota, a biti Srbin to je ponos. A ponosni Srbi i Srpkinje iz LGB populacije su prema „umnomtvoru" ništa. I kad pomislim, stvarno, nije lako predsedniku Srbije sa takvim koalicionim partnerima, a još će mu biti teže sa opozicionim na izborima.
Kao što ni predsedniku Josipoviću nije lako sa Bandićem, a kamoli sa Hebranzima, Karamarcima i ostalima, ma koliko mu Sanaderova propast išla na ruku. Nije lako ni Vujanoviću sa Milom, a Milu sa svetom i kada se sve skupa sabere ni građanima zapadnog Balkana nije lako sa svima njima. Do stvarno nove stranice u odnosima, novog početka, nove nade, vere, energije, nove komunikacije, bezbednosti, pre svega trajnog mira i boljih uslova za rad i život ima još bezbroj stepenika, a penjanje uz njih ne podrazumeva da će pogled sa vrha biti sjajan. Ipak, vredi pokušati što oni upravo i rade.
Povezane vesti: Lizalica Štrajk kod kuće
