Izvor: B92, 13.Dec.1999, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Danas"
pise : Mirjana Miocinovic
Kad autisticnost smanjuje prostor otreznjujucem saznanju
Golo lice varvarstva
Pojava knjige "Srpska strana rata 1996", a kao rezultat visegodisnjeg sistematskog proucavanja uzroka, prirode i posledica jednog tipa vladavine (kazem prosto vladavine, jer ne vidim da se u ovom slucaju uopste moze govoriti o politickom sistemu) ostala je u sredini koja je zrtva te vladavine gotovo neprimecena, dozivevsi u medjuvremenu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << tri izdanja na stranim jezicima: francuskom, nemackom i engleskom. Razloge za to treba videti u cinjenici da je namera onih koji su je pisali bila da shvate svet u kojem zive i da ostave svedocanstvo o njemu: dve podjednako opasne stvari za sve one koji bi da vladaju po logici tajnih drustava i koji bi da zametnu tragove i uniste dokaze o vladanju kao produzenom zlocinu.
Podjednako opasne i za mnogobrojne saputnike takve vlasti, za sve one "compagnons de route", bez cije pomoci ne samo ovde i sada, vec u citavom ovom veku, ne bi bila moguca konceptualizacija nasilja, pa tako ni njegovo sprovodjenje. Nevolja je, medjutim, u tome, sto su ti problemi sa istinom sto ih ima vladajuci sloj, sto ih ima ta kategorija ljudi koju sam, previse eufemisticki, s obzirom na stepen njihovog saucesnistva, nazvala saputnicima, doveli do onog sto Kliford Gerc (u knjizi "Tumacenje kultura") naziva "orgijom autisticne fantazije". Da li je autisticnost pomenutih krugova stvarna ili fingirana manje je vazno od cinjenice da se ona prenosi kao zaraza, da se ona svesno siri, smanjujuci iz dana u dan prostor otreznjujucem saznanju.
Knjiga poput "Srpske strane rata" tesko moze biti lek za tu autisticnost, no ona ce nesumnjivo biti jedno od retkih svedocanstava da ovaj svet nije bio sasvim lisen ni znanja, ni moralnih vrednosti ni estetske osetljivosti, triju stvari na kojima pociva kultura.
Vezivanje kulture za znanje, odnosno za istinu, za moral i lepotu, moze se ciniti krajnje staromodnim, tradicionalistickim, najblaze receno. To je, medjutim, oduvek bio onaj zajednicki imenitelj kultura, koje su se potom mogle deliti po epohama, razlikovati po narodima iz kojih poticu, po stalezima koji ih neguju. Kulturna tipologija danas je druge vrste: svaki se kodifikovani jezik ponasanja koji je prihvacen od dovoljno sirokog kruga ljudi, koji ima svoju teorijsku potporu, svoj metajezik, moze proglasiti kulturom: pop-kultura, subkultura, kultura masa, kultura razonode, samo su neki od naziva za bezbrojne varijetete jednog doskora jedinstvenog pojma. Kultura je, naime, postala promenljiva vrednost, slicna modi, s kojom pocinje da deli neka od njenih primarnih svojstava: njenu nepostojanost, njenu ravnodusnost prema dimenziji trajanja svojih proizvoda.
Mi smo za ovih poslednjih 10 godina bili svedoci smenjivanja tipova kulture, u kojima su se menjale ideoloske matrice prema potrebama i volji vlasti (gde ideologiju treba shvatiti kao skupinu slogana kojima vlast predocava javnosti toboznji cilj svoje politike). Imali smo najpre kulturu zasnovanu na mistici takozvanih "visih ciljeva", "opstih interesa", koji zahtevaju zrtve. Mada je bila uskladjena s "horizontom ocekivanja" najveceg dela populacije, ona je morala da stalno odrzava emocionalnu tenziju, da podgreva egzaltaciju, da odrzava stanje transa. U njenoj manihejskoj vizuri nije bilo milosti za one koji su negativan pol u novouspostavljenim opozicijama. Kada se jednog dana bude nacinio potpun bilans tih godina (1991-1995) - ukazace se samo golo lice varvarstva.
I gotovo je prirodna potreba da se sve to zaboravi, kao sto bi covek najvise voleo da ne zna sta je sve cinio u trenucima takozvane smanjene uracunljivosti. Tu i vidim razloge zbog kojih ce se knjige poput "Srpske strane rata", koje su upravo bave tim razdobljem, jos dugo nerado citati.
U godinama koje za tim dolaze, vlast, umesto da snosi posledice svoje varvarske politike, preobraca u svoju korist nelagodnost budjenja iz neceg sto bih nazvala "nedolicnim snovima" (jer svi su ti politicki projekti i sve iz njih proistekle radnje bili naprosto pervertirani) i nastoji da ispravi prethodni involutivni kulturni proces tipicnim "restauratorskim" sminkanjima. Slogan "S kulturom je lepse", televizijski spotovi i ulicni plakati kojima je bio ilustrovan, trebalo je da dotadasnjeg konsumenta zestokih napitaka ratnicke kulture pretvore u nevino jagnje bozje koje ne poznje nista drugo, ne tezi nicem dugom do li lepoti. Ceo se poduhvat, naravno, sveo na simuliranje obnove, i ovaj kratki eksurs u kulturni elitizam nije za sobom ostavio nikakvog traga, osim mozda neku notu jos nereciklirane propagandne makulature.
Kulturni model s kojim smo danas suoceni kombinuje kolektivisticki mit obnove zemlje s mitom o mogucnosti individualne srece. Spajaju se zapravo dva fantazma: jer jednako je nerealno pod ovim uslovima obnoviti zemlju, koliko je nerealno prekonoc se preobraziti od pukog siromaha cije se poreklo ne zna u legitimnog naslednika basnoslovnog bogatstva, ma kako nas u tu mogucnost uporno uveravale latinoamericke televizijske serije.
Prelazak sa aktivnog na pasivan model kulture bio je postepen i poklapao se opadanjem saglasnosti sa vladajucom politikom. Kako je nedovoljno izvesno da se danas mogu s istom lakocom kao pre desetak, pa i pet godina, uspostaviti i nametnuti zeljeni obrasci verovanja, polako se stavlja u pogon aparat represije, koji bi pri tom da ne prizna da postoji. Stoga razvija najneverovatnije strategeme kojima bi trebalo da se jedna surova ali krajnje jednostavna tehnika razracunavanja s protivnikom pretvori u visoko sofisticiranu tehniku koja preslikava klisee spijunskih filmova. I ovde vlast preuzima stereotipe iz sfere kulture, uverena, i verovatno s pravom, da je za ovih 10 godina navikla stanovnike ove zemlje da ne zapazaju stvarnost, vec da je "prepoznaju" u slikama koje su zapravo ciste fikcije.
Verovatno deluje zbunjujuce saznanje da mi 10 godina zivimo u znaku kulturnih obrazaca koji su korisceni da bi se indukovala zeljena uverenja (koja su neretko spadala u moralno najgnusnija) ili onemogucio uvid u istinu. Da bi se, dakle, razotkrila kultura u svojoj dvostrukoj funkciji stvaranja i ocuvanja vrednosti koje se ne ogresuju ni o moral ni o istinu.
U borbi sa ovom pervertiranom formom kulture utrosena je ogromna stvaralacka energija, jednako naucna i umetnicka, ne malog broja ljudi. Citava njihova vita contemplativa svedena je na razmisljanje o jednom uzasavajuce trivijalnom predmetu - o vladavini nekoliko stotina ljudi (za neka od imena cujemo sada prvi put zahvaljujuci spisku onih kojima je zabranjen ulazak u tridesetak evropskih zemalja) koji su nas zivot pretvorili u pakao. Neka prvorazredna metafizicka pitanja o smislu zivota, o poreklu zla, o prirodi dobra, nisu doduse prestala da nas zaokupljaju, ali su ona bez ikakve misticne aure, jer se u svakom razmisljanju o njima namecu one figure cijem "liku i delu" ne bi smelo inace biti nikakvog drugog mesta osim u karikaturi. (I verujem da ce jednoga dana jedini trag o njima i biti Coraxove karikature.)
Ovim hocu da kazem da smo u ovih 10 godina izgubili pravo da budemo slobodni od politike. Ne samo zato sto su njene posledice prisutne na svakom koraku, a njen diskurs, kojim treba prikriti te posledice, toliko nametljiv, vec u prvom redu stoga sto se ne moze biti moralnim bicem, a zatvarati oci pred ociglednostima. Jedina uteha koja preostaje jeste uverenje da ce primeri pobune protiv ove vlasti biti jedini "objekat kulture" koji ce preziveti ovo vreme, koji ce sigurno obezbediti sebi mesto u fundusu istorijskog pamcenja. A "Republika", i sva njena posebna izdanja, bice medju najdragocenijim predmetima tog trezora.
I sada, na kraju, i gotovo kao Post scriptum, nekoliko reci o jednom primeru teznje za trajanjem koje bi se ostvarilo tako sto ce se za sobom ostaviti neki spomenik kulture. Posto su kulturu pretvorili u izvor privida, posto su unistili sve njene tradicionalne institucije, predstavnici finansijski najmocnije vladajuce partije - Jugoslovenske udruzene levice, omogucili su verovatno svom najvaznijem komesaru Ljubisi Risticu da u stilu Gradjanina Kejna, ali tudjim novcem, izgradi nekakav Medjunarodni Art centar (KPGT) koji bi, po recima njega samog "trebalo da znaci ono sto je Kolarcev narodni univerzitet u 20. veku znacio za Beograd i nasu kulturu". Za ovaj bi se cinizam moglo, doduse, naci opravdanje u istoriji kulture: mnogi su gresnici za sobom ostavljali zaduzbine koje, receno Krlezinim recima, pocivaju na "grabeznim umorstvima". Vreme ce, dakle, relativizovati tu cinjenicu i u slucaju ovog "spomenika".
Nedopustivo je, medjutim, da mi, kao savremenici te gradnje na rusevinama onoga sto smo svi skupa decenijama stvarali, zatvaramo oci pred njom i ne postavljamo pitanje ko je sve i kako bio ojadjen da bi jedan megaloman dobio ono sto je celog veka prizeljkivao - neogranicen pristup novcu i moci koja iz toga proistice. Rec na promociji engleskog izdanja knjige "Srpska strana rata"
"Danas"
pise: Gordana Logar
Osuda presude doktorki Brovini
Vasington, decembra - Na krajnje bizaran nacin stroga zatvorska kazna od 12 godina doktorki Flori Brovini, sto je zvanicna Amerika osudila, u izvesnom smislu je pomogla da se ublazi kritika upucivana ovdasnjoj administraciji od komentatora i strucnjaka za ljudska prava pocetkom ovog meseca posle objavljivanja izvestaja OEBS o trenutnim prilikama na Kosovu. Vasington je punih nedelju dana o tome cutao, a po uverenju kriticara, prvenstveno zbog konstatacije da postoje dokazi da jedan deo OVK stoji organizovano iza zlocina i etnickog ciscenja nealbanskog stanovnistva. Cinjenicu da su pripadnici OVK prakticno bili saveznici u ratu svakako je ovde bilo tesko prenebreci i odmah oberucke prihvatiti sve sto je na tu temu receno i napisano u OEBS.
Pogotovo sto je samo pre tri meseca ovde u Institutu za mir, nevladinoj organizaciji, poveca grupa lidera kosovskih Albanaca i intelektualaca potpisala zajednicku izjavu o odanosti ideji demokratskog i multietnickog Kosova, sto je i sef diplomatije Medlin Olbrajt pozdravila sa odusevljenjem. Danas za Glas Amerike, saradnik ovog instituta Danijel Server kaze: "Razocaran sam, mislim da obecanja nisu ispunili i cini mi se da je rukovodstvo kosovskih Albanaca daleko od implementacije onoga sto su potpisali. Vasingtonsko cutanje o izvestaju OEBS bilo je, medjutim, jos vise motivisano visemesecnim radom u Stejt dipartmentu na novom izvestaju, drugom po redu, o etnickom ciscenju na Kosovu do juna 1999, koji je na dve konferencije za stampu bio predstavljen u istom danu, proslog cetvrtka. Jedna je bila u Stejt dipartmentu, druga u Press centru za strane novinare. Obe su odrzali Harold Hondzu Koh, pomocnik Medlin Olbrajt za ljudska prava i demokratiju i ambasador Dejvid Sefer koji je na celu departmana o ratnim zlocinima. Veoma obiman izvestaj "Etnicko ciscenje na Kosovu" je krajnje dokumentovano, navodi mesta, vreme i izvore - dokazivao da je zvanicni Beograd odgovoran za deset hiljada ubijenih Albanaca, veliki broj masovnih grobnica, taktiku spaljene zemlje, pljacke, kidnapovanja i silovanja, a narocito za jos veoma veliki broj albanskih zatvorenika u Srbiji. Na dve stranice, uz ilustracije srusenih srpskih crkava i manastira, pominje se vise usputno i ono sto se trenutno desava "drugima na Kosovu" uz konstataciju da broj ubistava Srba, Roma i drugih opada zahvaljujuci KFOR-u i UNMIK-u. Posebno je u uvodnim objasnjenjima receno da ce odluku o zlocinima i o daljim postupcima doneti Haski tribunal, jer ce navodi iz izvestaja takodje biti deo obimne haske dokumentacije o drzavnom teroru. Na obe konferencije za stampu, narocito u Medjunarodnom press-centru i Koh i Sefer su bili suocavani sa pitanjima kada ce se obraditi i sadasnja kosovska "desavanja", da li je ova dokumentacija bila neophodna zbog domacih kritika ili kao neka vrsta opravdanja za Nato-bombardovanje. Mada niko nije dovodio u pitanje cinjenicu o razmerama etnickog ciscenja, i ovog puta je bar u odgovorima ostavljeno otvoreno pitanje za Hag - da li je to i genocid i da li se sve moze staviti na teret predsednika Srbije kao "prvog u komandnom lancu". I Koh i Sefer, uz svu diplomatsku vestinu, pokusali su da obajsne kako se na ovom izvestaju broj dva radilo da bi se izbegla svaka mogucost improvizacije o zlocinima ili tek "anegdotska prepricavanja". Izvesna nelagodnost koja je bila ocigledna prekinuta je takoreci iznenada, u korist zvanicnika, posto je upravo stigla vest iz Beograda o nesrecnoj sudbini doktorke Flore Brovine kao svojevrsnog dokaza da napori i dokazi Stejt dipartmenta i u ovom drugom izvestaju nisu nikako neosnovani niti pristrasni kako to cesto misle "revizionisti", odnosno domaci kriticari ili sumnjicavi americki i strani novinari i komentatori.
Sutradan je, uz veliki publicitet sa lica mesta o sudbini doktorke Brovine, Stejt dipartment i zvanicno nasao mnogo lepih reci i postovanja za sve ono sto su o Kosovu napisali pre njih u OEBS.
Protest Foruma pisaca
Politicka samovolja i zloupotreba sudstva
Clanovi osnivackog odbora nove knjizevne asocijacije Forum pisaca pridruzuju se protestima zbog drakonske kazne izrecene Flori Brovini, kosovskoj knjizevnici i lekaru. "Zahtevamo ponistenje kazne koja se ne zasniva na pravu i pravdi nego je rezultat politicke samovolje i zloupotrebe sudstva. Ovakve surove presude jedino doprinose daljem zaostravanju medjuetnickih odnosa, ucvrscujuci vec uveliko prihvacenu sliku o Srbiji kao zemlji bezakonja i nepostovanja osnovnih ljudskih prava." Medju potpisnicima ovoga protesta su knjizevnici Biljana Srbljanovic, Filip David, Nenad Prokic, Mileta Prodanovic, Vladimir Arsenijevic, Milan Djordjevic, Tatjana Rosic, Dragan Velikic
Licnost dana
pise: Petar Civijic
Pesnik u zatvoru
Ovih dana je krivicno vece Okruznog suda u Nisu osudilo predsednicu Lige albanskih zena Floru Brovinu na 12 godina zatvora. Tako je Flora, inace lekar po zanimanju, a pesnik po emotivnom naboju i opredeljenju, po odluci suda ispala kriva zbog "udruzivanja radi neprijateljske delatnosti i terorizma izvrsenog u vreme neposredne ratne opasnosti". Prevedeno na razumljivi jezik, to bi znacilo da su na klinici kojom je rukovodila leceni i pripadnici OVK, koji su "ranjeni u sukobima s nasim snagama". Ako se i prenebregne cinjenica da u civilizovanim drustvima Hipokratova zakletva obavezuje svakog lekara da pruzi i ukaze pomoc svakom povredjenom, bez obzira na njegovu versku, rasnu ili politicku pripadnost, a neukazivanje te i takve pomoci se sankcionise zakonima medjunarodnog humanitarnog prava, sud nije prihvatio tvrdnje optuzene da "Ilirija med" nije nikakva ratna bolnica, vec civilna klinika za albanske zene i decu, koja funkcionise pod patronatom medjunarodne humanitarne organizacije "Hjuman pis". Uzgred, uredno registrovane za humanitarnu delatnost kod nadleznih drzavnih organa. Nije uvazeno ni to da je Flora Brovina tezak srcani bolesnik (boluje od angine pektoris) i da je u vreme ratnog stanja lezala oduzeta i bez moci govora, pa nije radila cak ni na svojoj privatnoj klinici. Valja podsetiti da se slican slucaj dogodio u nasoj, ne tako davnoj proslosti, kada je direktorka Vukovarske bolnice Vesna Bosanac, u nekim medijima na ovdasnjim prostorima proglasena za "zenskog Mengelea" pod slicnom optuzbom, a danas leci i ono malo preostalog srpskog zivlja u sadasnjoj Hrvatskoj. Na ulazeci u procenu eventualne krivice pesnikinje Flore Brovine, valja podsetiti na reci jednog posmatraca na sudjenju, da je "tuzan dan za svaku drzavu, kada pesnika osudjuju na tesku robiju", kao i na podatak da su u Staljinovo vreme ljudi osudjivani na 10 godina robije, a ovde na 12. U svojoj zavrsnoj reci Flora je tvrdila da se nikada nije bavila otcepljenjem Kosova, terorizmom, niti bilo kojom drugom neprijateljskom delatnoscu, vec samo humanitarnim radom, i naravno literaturom. Da li je sve tako, vreme ce pokazati, mozda mnogo pre no sto neki misle, ili se nadaju...
