Izvor: Blic, 23.Mar.2012, 03:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jednom
Jednog dana, dovršiću prvu gorku jutarnju, naručiti taksi i dati adresu: Ulica Verice Barać, broj taj i taj. Ne znam koja će se institucija tamo nalaziti, ili će to biti nečiji dom, ali znam da će tako biti. Zato što znam, zato još uvek živim ovde.
Šta god o tome mislili ovdašnji bahati i osioni posednici novca, moći ili i jednog i drugog, tako će to biti, jer to tako uvek biva u našoj plačevnoj dolinici. Možda kasno, možda prekasno, ali stvari se uvek kreću >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ka nekom boljitku, ma kako zdušno i uporno, mi – a još više oni, zna se koji – radili na bacanju klipova u točkove progresa. Ili kako se već kaže.
Ovim se neće reći ništa o istoriji, niti će se utvđivati bilo kakva zakonitost „dijalketike prosvetiteljstva"; samo se hoće reći, da je, uprkos svemu i uprkos svima, ovde stiglo sve ono što stiže i u ostatak takozvanog normalnog sveta – parna mašina, motor sa unutrašnjim sagorevanjem, elektrika, telefon, televizija, kompjuteri, vajerles, tviter, novi album Brusa Springstina, rudimentarna ljudska prava, tanga gaće.
Tako će biti i sa korupcijom. To jest – ona je već tu, ali će, volens-nolens, i ovaj kutak svemira prijehati ideja da se sa korupcijom, materijalnom i duhovnom, valja obračunavati. To, zapravo, i nema neke veze sa istorijom, napretkom i boljitkom.
Ima veze sa geografijom: kako nas retko mimoilaze bilo kakve velike nevolje osim cunamija i vulkana, tako nas neće mimoići ni temeljna civilizacijska ideja. Kanda, Kodža i Nebojša rekli bi – i rekli su, onomad – „proći će i njihovo". A i naše, uostalom.
Jednom, znam, proći ću ulicom Verice Barać. Možda će se baš na toj adresi nalaziti neko telo zaduženo za borbu protiv lopovluka. Ili ovoga kako toj stvari sada tepamo.
