Izvor: Press, 07.Dec.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jaran Sulejman
Ne misle da ratuju, osvajaju, i ponovo, sa Ahmetom Davutogluom na čelu, prave osmanlijsku imperiju, već se bune zbog serije o vladaru koji je u 16. veku Tursku pretvorio u najmoćniju državu sveta. Tvrde turski redovni gledaoci sapunica, dobro potkovani istorijskim činjenicama, da su Sulejmanu u seriji narušeni ličnost i ugled, i da on nije bio baš takav bludnik kakvim se predstavlja iz epizode u epizodu. Ne kontaju ti pobunjenici zakone dramaturgije i režije.
Jer, rat ne prodaje sapunice. >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << Nikakva osvajanja ne mogu nadomestiti ljubakanja, neverstva, podmetanja, čaranja i hvatačine velikog sultana sa ovom ili onom sultanijom, ili ponekom stranom princezom. Poznato je da bradatog Halita Ergenča u BiH, Srbiji, Hrvatskoj i ostalim zemljama koje je onaj stvarni Sulejman pregazio masovno gledaju majke, kćerke i sestre, a ispod žita i jedan deo njihovih očeva, muževa i braće. Zbog Sulejmana, kao onomad zbog Kasandre ili Esmeralde, ponovo zagorevaju ručkovi srpskih domaćica.
Zašto Srbi gledaju turske serije? Odgovor na to pitanje već su davali razni stručnjaci. Stara priča. To što su danas Turci jedna od glavnih tema na srpskim slavama i dalje nikoga preterano ne zabrinjava. Tako je bilo i pre 500 godina.
Nova priča je da je jedan turski poslanik iz vladajuće stranke dostavio u skupštinski postupak zakon o istorijskim serijama i filmovima. Tako namerava da zaustavi trendove negativnog prikazivanja istorijskih ličnosti u svojoj zemlji. S obzirom na minornu bazu od 100.000 ljudi koja suštinski stoji iza tog predloga, šanse da taj zakon bude usvojen ravne su obaranju budžeta u NSRS u noći isticanja roka MMF-a.
Ko veruje da će Turci zaustaviti trend hiperprodukcije svojih sapunica, na čelu sa famoznim "Sulejmanom", u žestokoj je zabludi. Zemlja koja decenijama čeka ulazak u Evropsku uniju, svoju "evrosklonost" pokazuje i putem sapunica, šminkanjem istorije i ulepšavanjem sadašnjosti. Briselu je lepše videti humanog i zaljubljenog Sulejmana, a ne razularenog glavoseču. Evropi se mnogo više sviđa sultanija sa "sifonima" do brade, nego zabrađena hanuma iz nekog od Suljinih podruma. I ne treba tu Turcima mnogo zameriti, jer očigledno znaju šta rade. Pitanje je da li mi znamo šta radimo i koliko daleko možemo da idemo. Kada deca u porodilištima Banjaluke i Beograda budu dobijala imena Sulejman, Onur ili Hurem, biće to znak da smo otišli predaleko.
