Izvor: Politika, 03.Maj.2011, 13:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igraj muški...!
Sa koje god strane da pristupite plesnom komadu „Alfa Bojs”, ostvarenju ovde dobro poznatog koreografskog tandema Gaj Vajcman-Roni Haver, to pobudi utisak jednog snažno provokativnog izraza našeg vremena. A svako vreme, ma koliko bilo „naše” u datom momentu, nije nimalo jednostavno misaono zahvatiti.
Još ga je teže scenski izraziti, iako pretendujemo na ekskluzivno pravo njegovog razumevanja, pod plaštom privida njegove samorazumljivosti. Autori predstave „Alfa Bojs” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u tome su uspeli, pronašavši vlastiti ključ umetničkog iščitavanja onog dela naše stvarnosti koju tako nemilosrdno boji nesnosna teskoba gluvarenja, jedine stvarnosti grupe momaka u njihovom iščekivanju „nekih boljih dana”.
Ovakav ambijent čini dramaturšku okosnicu koja će, do samog kraja predstave, biti dosledno i znalački sprovođena. Kako predstava odmiče, ona nas, svojom autentičnom atmosferom, sve više uzima „pod svoje”, ne dopuštajući nam da sebe poštedimo pozicijom distanciranog gledaoca, komforno praveći otklon prema ogoljenom i silovitom prikazu besmisla života savremenih luzera.
Studiozno pristupajući nebrojeno puta obrađivanoj tematici, autori su, dosežući do elemenata univerzalnog, postigli da nas ono prikazano, na jedan drugačiji način, uistinu prožme nečim što se i te kako tiče nas samih. Odstranjujući iz svog scenskog jezika svaku stilizaciju, približavajući se tako naturalističkom pristupu sagledavanja stvarnosti i ljudskih odnosa, autori su se, prethodno jasno definišući svoje dramaturško-koreografske koordinate, hrabro prepustili da ih tematika povede u pravcu potpunog ogoljavanja postavljenog problema. Spremni su da ga prate, bez straha kuda će ih, i dokle, takvo umetničko viviseciranje jednog dela života odvesti.
Posebno majstorstvo, čini se, predstavlja vanredno osmišljen način na koji su autori scensko uobličenje protkali svojim viđenjem opštih mesta vezanih za muškost onih muškaraca koji su upravo, usled sopstvene nerealizovanosti, te muškosti tužno i gotovo nepovratno lišeni.
Naizgled koncepcijski rasut i fragmentiran početak predstave samo je na trenutak delovao isuviše neobavezno i stilski raštrkano. Ubrzo zatim, zahvaljujući konsekventnoj viziji autora, predstava će, neosetno sprovedenim postupkom transformacije, početi strukturno da se zgušnjava, povezujući sve do tada nagoveštene elemente u stilski ujednačenu, strukturno besprekornu i čvrstu konceptualno-koreografsku celinu.
Igrači Bitef dens kompanije, u kvalitativno drugačijem izdanju, potvrdili su pravilo da samo jasna vizija autora iz igrača izvlači do tada neotkriveno. Stoga, sve čestitke sjajno uvežbanim i temperamentnim igračima, Nikoli Tomaševiću, Luki Lukiću, Urošu Petronijeviću i Đorđu Makareviću, čiji je monolog vrhunac predstave koja, od samog početka, beskrajno mnogo duguje sve vreme prisutnom eruptivnom ritmu žive svirke muzičara Žarka Andrejića. Po specifičnoj dinamičnosti preciznih pokreta posebno ističemo Strahinju Lackovića, dok je Milica Pisić duhovito i veoma upečatljivo ostvarila složeno igračko ostvarenje, njeno dosad najzrelije.
Verujemo da će postavljanje predstave „Alfa Bojs” biti prepoznato kao pogodna prilika za neku vrstu konstruktivnog prevrednovanja koreografskih kriterijuma, kada su u pitanju buduća plesna ostvarenja Bitef teatra, jer postojanje Bitef dens kompanije to svakako i zaslužuje.
Milena Jauković
objavljeno: 03.05.2011.
