Izvor: Blic, 10.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Divljina u srcu Banata (2)
Onaj austrougarski prestolonaslednik nadvojvoda Franc Ferdinand bio je pravi zaljubljenik u naše krajeve. Arhive beleže da je često dolazio u močvare kraj Begeja da lovi i da uživa u provodu u obližnjem kaštelu, odnosno dvorcu Ečka.
Tu, u katoličkoj crkvi i venčao se sa izabranicom svoga srca - Sofijom. Provod je tu, naravno, bio carski, ali je par u avgustu 1914. otišao u Sarajevo, a od svega je ostao samo naziv za Ferdinandovo omiljeno lovište - Carska >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bara.
Danas, međutim, iako vek kasnije, pred posetiocima ovog dragulja prirode pružaju se potpuno isti oni prizori koji su očarali i nesuđenog cara. Bara je, naime - prvo sticajem okolnosti, a potom staranjem vlasti koje su je stavile pod zaštitu države - pošteđena svih tekovina civilizacije. Na 1.600 hektara i danas se prostire netaknuta priroda: „gusto izatkan ćilim reka, kanala, jezera i bara, dok se boje smenjuju od plavih jezera, preko zelenih i smeđih šuma, sve do bledožute i bele boje slatina...", kako je to nadahnuto zapisao jedan hroničar. Rezervat, inače, osim Carske, Perleske i bare Tiganjike, obuhvata i staro korito reke Begej.
Svetske turističke agencije specijalizovane za organizovanje posmatranja ptica - razonodu strpljivih i bogatih - Carsku su baru odavno uvrstile u svoju ponudu. Od ukupno 310 vrsta ptica registrovanih na teritoriji Vojvodine, ovde ih je evidentirano čak 295. Sad, teško da ćete tokom dvočasovnog obilaska čamcem videti sve to šarenilo, a i da vidite - ništa vam ne pomaže što vam vodič kaže šta vidite. Ali prizor je, svejedno, nezaboravan: sa svih strana čuje se lepet krila, ili se pak ptica digne bez šuma, i to božije stvorenje raširi krila u svoj svojoj anonimnoj lepoti nad vama dok klizite kroz trstike...
Posle, na kopnu, možete da se pitate da li je to bio orao belorepan, eja močvarica, livadska eja, kobac, mišar, čaplja kašikara ili šta već postoji.
Pogled vam neće zapasti ni za šta što remeti prirodni sklad. Jedina tvorevina ljudskih ruku, izdignute platforme, čeke, sa kojih se pogled prebacuje preko trščaka na jezera sa labudovima, napravljene su od drveta, a vreme im je već dalo boju koja ih je stopila sa okolinom. Pešačke staze duž vode, ukupno 21 kilometar, samo su zemljani puteljci kroz žbunje koje mestimično presecaju oštri tragovi divljih svinja. Godišnje Carsku baru obiđe 13.000 turista, a Milivoj Putić, čija posvećenost prirodi uveliko nadmašuje njegove radne obaveze - jedan je od šest zaposlenih u rezervatu - kaže da će godišnja poseta biti ograničena na 20.000. Sve preko toga značilo bi ugrožavanje prirode - ionako se posetioci, posebno đačke ekskurzije, upozoravaju da buka plaši ptice. Zanimljivo: autentičnost Carske bare, njena netaknutost, kao da postiđuju nemarne posetioce - retko ko odbaci plastičnu bocu ili praznu kesicu bombona... da je Putić i kolege kasnije uklone.
Sezona poseta okončava se zavisno od vremenskih prilika, obično u novembru. A do tada, svaki dan je praznik: bilo da je jesen kad jata selica poklope vodu, maj kada se kornjačice pare i hiljade njih prekriju baru, ili leto kada kormorani izvode svoj ples...
Kao pre sto ili pre hiljadu godina.
Šta još videti?
Na dva kilometra o ulaza u rezervat nalazi se hotel sa tridesetak soba, a u turističku ponudu Carske bare spada i iznajmljivanje broda sa vodičem, ili čamca, za manje grupe, za razgledanje bare i njenih živopisnih obala. U neposrednoj blizini je i vlastelinski dvorac grofova Lazar u Ečki, na čijem je otvaranju 1820. godine, uz prisustvo i tada najbogatijeg vlastelina Ugarske, grofa Esterhazija, svirao na klaviru i tada devetogodišnji Franc List.
