Izvor: Politika, 06.Maj.2010, 23:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prepunjena čaša

Učestalo se događa gore nego što se očekivalo

TRAGOM VESTI

Nema veće varalice od života – jada se poznanik, izneverenih nada. Verovao je, kaže, u napredak a došao u situaciju da se bori za goli opstanak.

Ne pada mu na pamet da se zapita nije li preterivao u očekivanjima i uljuljkivao se u njima. Samo je, obrazlaže, sledio sistemske smernice koje su „garantovale” bolje sutra.

U odbranu njega i njemu sličnih žrtava iluzija, stala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je šefica jednog od najuticajnijih internetskih medija „Hafington post”. Živimo u dobu koje bi se moglo nazvati „Mnogo je gore nego što smo mislili da će biti”, istakla je u svom blogu Arijana Hafington, pa navodi, kao i drugi analitičari, niz primera „znatno goreg od zamišljanog”. Širenje naftne mrlje u Meksičkom zalivu je veće i opasnije nego što se u prvi mah mislilo, baš kao što se u leto 2005. ispostavio nalet uragana Katrina koji je opustošio Nju Orleans i okolinu.

Prethodni šef Bele kuće je predviđao „blic-krigove” ali ratovi su se protegli – u Avganistanu već više od devet a u Iraku više od sedam godina. Povećavanje rizika na njujorškom Volstritu je podrazumevalo da će, pored dobitnika, biti i mnoštvo gubitnika ali su se „stvari izmetnule” čak u globalnu krizu…

Nije se ni slutilo da će se aktuelizovati izreka „dužan ko Grčka” i da će, tako, antička kolevka demokratije staviti na težak ispit kontinentalnu uniju demokratskih zemalja i pretendenata za učlanjenje u tu zajednicu. Kao Amerikanka grčkog porekla, Arijana priznaje da su i njena očekivanja izneverena. Uvek se, piše, zalagala za prožimanja postojbine i nove domovine, ali nije ni pomišljala da bi to trebalo da se dogodi onako kao što se desilo sada – prekomernim državnim zaduživanjem čime je, reklo bi se, poprilično oštećeno savremeno civilizacijsko stablo, kome su one bile koren i krošnja.

To stablo se sada okrepljuje zalivanjem iz ekonomski „oživelih”, a prethodno zamrlih, neiskazanih ili neuvaženih sila, kao što su Kina, Rusija, Indija i Brazil. Ali, ni one ne mogu da budu sigurne da će im se ispuniti narasla očekivanja.

Sve je teže, naime, predvideti kojim će se pravcem kretati svet. I kakav će biti odnos snaga u njemu.

Lično mi se čini da su prevaziđene podele na pesimiste i optimiste. Simbolična čaša, koju su prvi karakterisali kao „do pola praznu” a drugi kao „do pola punu”, danas mi izgleda, kao u mađioničarskoj tački, prepuna svega i ničega, krcata obećanjima i njihovim neostvarivanjima.

Ovo što danas traumatično preživljavamo je ono što se prethodno projektovalo kao „svetlija budućnost”. Ono što smo proživeli s mukom, ili bar s knedlom u grlu, neki ipak nostalgično propagiraju kao „stara, dobra vremena”.

Oba doživljaja proističu, uz ostalo, iz olakosti rastućeg političkog reklamerstva kojim se, poput uzleta „rijaliti šoua”, zabašuruju izazovi realnosti, iako je u njoj sve očiglednija kombinacija onoga što nas je uvalilo u nevolje i onoga zbog čega se ne dostiže izlaz iz njih.

Problem je tim veći što je dugoročniji. Donosioci političkih odluka su (u SAD) još osamdesetih godina prošlog veka znali šta može da nas snađe 2010. godine, prenosi se ocena ekonomiste sa Prinstonskog univerziteta Alana Blajndera. Ali dodaje on, upozoravajuća saznanja nisu primenjena, jer se smatralo da postoje neposredniji zadaci od predupređivanja opasnosti „daleke budućnosti”.

Takva zanemarivanja praktikovala su se, gotovo pionirski, u bivšoj Jugoslaviji. Da bi joj oduzele budućnost, bezmalo dve decenije pre sadašnje, i dalje polemične, međunarodne priče o svetskoj sutrašnjici…

Momčilo Pantelić

[objavljeno: 07/05/2010]

Nastavak na Politika...